Zapališe primus, zagrejaše malo vode, rastvoriše u njoj mesni koncentrat i prihvatiše se jela, prilično izgladneli. Jeli su ćutke. U međuvremenu postade vrlo mračno. Pojaviše se i zvezde, čiji se sjaj pojačavao svakog trenutka. Neodređeni čestar dalekog gaja izgubi se u mraku, i samo je još plavičasti plamen primusa, njihan blagim naletima vetrića, davao nešto svetlosti. Visoki zid hale iza njihovih leđa, utonuo u mrak, nije ispuštao ni najslabiji zvuk, čak se nije videlo ni to da li i dalje protiču vodoravni talasi.

„Ovde postaje mračno kao kod nas na tropima”, reče Hemičar. „Da li smo to pali u ekvatorski pojas?”

„Čini se da je tako”, odgovori Koordinator, „mada ne znam čak ni koliki je nagib planete prema ekliptici.”

„Kako? Ali to mora biti poznato?”

„Naravno. Podaci su na brodu.”

Ućutaše. Pojačavala se noćna hladnoća, pa se pokriše ćebadima, a Fizičar poče da podiže šator. Napumpao je plahtu dok nije postala slična spljoštenoj polukugli s nevelikim ulazom nad samom zemljom. Tražio je u blizini neki kamen kojim bi mogle da se pritisnu ivice šatora da ga ne odnese vetar — imali su kočiće, ali nisu imali čime da ih zabiju — ali okolo su bili rasuti samo sitni grumeni, pa se praznih ruku vrati onima što su sedeli kraj plavičastog plamena.

Odjednom, pogled mu pade na teški predmet koji su doneli iz hale, pa ga podiže i njime pritisnu ivicu šatora.

„Bar je za nešto pogodan”, reče Doktor koji je pratio šta Fizičar radi.

Inženjer je sedeo pogrbljen, oslonivši glavu na ruke. Bio je prava slika krajnje potištenosti. Stalno je ćutao, čak je i jelo zatražio nekim neodređenim mumlanjem.