Prevod: Živković Zoran

Clarke Arthur CITY AND THE STARS (THE), 1952.

POLARIS, 1991

Poput blistavog dragulja, grad je ležao na prsima pustinje. Nekada je bio podložan promenama i preinačenjima, ali sada je Vreme teklo mimo njega. Noći i dani nizali su se preko lica pustinje, ali na ulicama Diaspara vladalo je večno popodne i tama se nikada nije spuštala. Duge zimske noći mogle su mrazom da okuju pustinju, ledeći poslednje ostatke vlage u razređenom vazduhu Zemlje — ali grad nije osećao ni toplotu ni hladnoću. On nije stajao ni u kakvoj vezi sa spoljnim zbivanjima; bio je to svet za sebe.

Ljudi su i ranije podizali gradove, ali nikada sličan ovome. Neki su trajali stolećima, drugi milenijumima, pre no što je Vreme razvejalo čak i njihova imena. Jedino se Diaspar uhvatio ukoštac sa Večnošću, braneći sebe i ono čemu je pružao okrilje protiv sporog osipanja vekova, razorne moći truljenja i pogubnog dejstva rđe.

Od časa kada je sazdan, okeani su nestali sa površine Zemlje, a pustinja se rasprostrla čitavom planetom. Vetrovi i kiša satrli su u prašinu poslednje planine, a svet je bio odveć umoran da bi iznedrio nove. Grad za to nije mario; čak se i sama Zemlja mogla pretvoriti u prah i pepeo, a Diaspar bi i dalje štitio decu svojih tvoraca, noseći bezbedno njih i njihova dobra niz reku vremena.

Ona su mnogo zaboravila, ali to nisu znala. Bila su savršeno saobražena svom svetu, baš kao što se i on slagao sa njima — jer bili su stvoreni jedno za drugo. Ono što se nalazilo sa druge strane zidova grada nije ih se ticalo; to je naprosto bilo izgnano iz njihovih umova.

Jedino je postojao Diaspar, jedino im je on bio potreban i samo su njega mogli da pojme.

Ništa im nije značila činjenica da je Čovek jednom posedovao zvezde.