Pitati di Barnstokra lično, razmišljao sam, nije zgodno. Uz to on, po mom mišljenju, ni sam ne zna. Kako bi mogao da zna? Dete je dete. I svršena posla. Ljubaznog vlasnika hotela je baš briga.
Kajsa je glupa. Pitati Simonea znači preživeti još jedan val zagrobnog veselja… Uostalom, šta je meni? Šta se mene to tiče? Da li da uzmem još pečenja?… Kajsa je, naravno, glupa; ali se u kuvanje razume…”…Složićete se”, romorio je di Barnstokr, „sa mišlju o tome da tuđe oči pažljivo i pomno izučavaju našu staricu-planetu kroz ponore Kosmosa — ta misao već sama po sebi zaokuplja maštu…”
„Sračunao sam”, reče Simone. „Ako oni umeju da razlikuju naseljene sisteme od nenaseljenih i promatraju samo naseljene, onda će to biti jedinica minus „e” na minus jedan.”
„Zar je baš tako?” uzdržano se prenerazi gospođa Mozes, darujući Simonea ushićenim osmehom.
Simone zarza. čak se promeškolji na stolici. Oči mu se ovlažiše.
„Koliko će to biti količinski?” zažele da sazna di Banstokr, pošto sačeka da prođe ovaj akustički nasrtaj.
„Približno dve trećine”, odgovori Simone brišući oči.
„Ali to je veoma velika verovatnoća!” vatreno reče di Barnstokr. „Ja to razumem tako kao da smo mi odista objekat posmatranja!”
Tada vrata u trpezariji iza mojih leđa zatreskaše i zazvečaše, kao da su ih, upirući svom snagom gurali ramenom.
„Prema sebi!” povika vlasnik. „Prema sebi, molim vas!”
Osvrtoh se i tog časa se vrata širom otvoriše. Na pragu se pojavi neobična prilika. Stameni stariji čovek sa potpuno buldožjim licem, obučen u nešto što je naličilo na smešni srednjovekovni prsluk boje lososa sa peševima do kolena. Ispod prsluka pomaljale su se oficirske čakšire sa zlatnim generalskim lampasima. Jednu ruku je držao iza leđa, a drugom je stezao veliku metalnu čašu sa drškom.
„Olga!” dreknu on gledajući ispred sebe mutnim očima.