Експедиција до супернове у Стрелцу састојала се из педесет људских бића и једног пламена. Отиснувши се са Земљине орбите, упутила се околишним путем да би се накратко зауставила кад Епсилона Лире и укрцала последњег члана. Затим је у етапама стала да се приближава одредишту.
Посреди је био парадокс: време и простор представљају међусобне видове. Од експлозије је протекло више од стотину година када су је приметили људи са Последње Наде. Они су сачињавали део истраживачке екипе која је већ читаво поколење улагала напоре да докучи домородачку цивилизацију створења потпуно различитих од нас; али једне ноћи подигла су поглед према небу и угледали светлост која је била тако блистава да је правила сенке.
Ударни фронт стигао би до Земље неколико столећа касније. Но, тада ће већ бити толико слабашан да ће се његов једини учинак испољити у виду нове сјајне тачке која ће се појавити на небу. У међувремену, међутим, Брод који хрли свемиром, кроз који светлост мора да пузи, био би у стању да прати кроз време смрт велике звезде.
На пристојнијој удаљености инструменти су регистровали оно што је било пре експлозије: усијање које је колапсирало у само себе, пошто су утрошене последње залихе нуклеарног горива. Један скок и угледали су шта се збило пре једног столећа: конвулзија, олуја кванта и неутрина, зрачење равно ономе које ствара стотину милијарди сунаца Галаксије.
Згасло је, оставивши за собом празнину на небесима, а Гавран се приближио. Педесет светлосних година педест година унутар сфере стао је да изучава све мање језгро огња усред магле која је блистала попут расвете.
Двадесет пет година касније средишњи глобус још се више смањио, а маглина се раширила и затамнила. Али с обзиром на то да је удаљеност сада била знатно мања, све је изгледало веће и сјајније: за голо око био је то прејак блесак да би се непосредно могло гледати у њега; спрам њега, сазвежђа су се доимала утварно бледо. Телескопи су показивали плаво-белу искру у срцу опалесцентног облака, танано чипкастог по рубовима.