Prevod: Mirjana Živković

Vulkan koji je iznedrio Taratuu iz dubina Tihog okeana bio je usnuo već pola miliona godina. Pa ipak, pomisli Rajnhold, ostrvo će se uskoro naći optočeno ognjevima znatno silovitijim od onih što su pratili njegovo rođenje. Bacio je pogled prema lansiralištu, osmotrivši piramidu skela koja je još okruživala «Kolumba». Stotinu stopa iznad tla, pramac broda hvatao je poslednje zrake sunca na zatonu. Ovo je bila jedna od njegovih poslednjih noći: ubrzo će ploviti svemirom, obasjan večnim sjajem Sunca.

Bilo je tiho ovde pod palmama, visoko na stenovitom prevoju ostrva. Jedini zvuk koji je dopirao sa poprišta projekta bila su povremena brektanja vazdušnog kompresora ili prigušena dovikivanja jednog radnika. Rajnholdu se dopadao ovaj gaj palmi; skoro svake večeri dolazio je ovamo da obiđe svoje malo carstvo. Ispunjavala ga je tugom pomisao da će se stabla rastočiti u atome u času kada se «Kolumbo», u plamenu i silovitosti, bude vinuo ka zvezdama.

Jednu milju od obale koralnog grebena «Džejms Forestal» uključio je reflektore čiji su snopovi klizili po tmastoj vodi. Sunce je u međuvremenu potpuno nestalo i brza tropska noć hitala je sa istoka. Rajnhold se upita, pomalo zajedljivo, da li to kapetan očekuje da naiđe na ruske podmornice tako blizu obale.

Pomisao na Rusiju prizva mu u sećanju, kao što se to uvek događalo, Konrada i ono jutro kataklizmičkog proleća 1945. Proteklo je od tada više od trideset godina, ali spomen na poslednje dane Rajha, koji se ugibao pod talasima sa istoka i sa zapada, nikada nije izbledeo. Još je jasno mogao da vidi Konradove umorne, plave oči, kao i zlatnu, čekinjavu bradu, dok su se rukovali i rastajali u onom porušenom pruskom selu, sa mnoštvom izbeglica koji su promicali pokraj njih. Bio je to rastanak koji je simbolisao sve što se potom dogodilo svetu — raskol između Istoka i Zapada. Konrad je odabrao put za Moskvu. Rajnhold ga je zbog toga bio smatrao za budalu, ali sada više nije bio siguran.