Nije zažalio zbog toga što mu je životni trud ispao uzaludan. Radio je na tome da čoveka uputi ka zvezdama, a u trenutku uspeha, zvezde — daleke, ravnodušne zvezde — došle su k njemu. Bio je to trenutak u kome istoriji zastaje dah, a sadašnjost se odvaja od prošlosti kao što se ledeni breg otkida od matičnog grebena i otiskuje morem u samotnom ponosu. Sve što su minula doba postigla sada se pretvorilo ni u šta; samo je jedna pomisao besomučno odjekivala Rajnholdovim umom:
Ljudska rasa više nije sama.
Prvi deo: ZEMLJA I VRHOVNICI
2
Generalni sekretar Ujedinjenih Nacija stajao je nepomično pored velikog prozora, posmatrajući saobraćaj koji je puzio Četrdeset trećom ulicom. Ponekad se pitao da li je dobro da bilo koji čovek radi tako visoko iznad ostalih ljudi. Izdvojenost je bila na mestu, ali se veoma lako mogla preobraziti u ravnodušnost. Ili to on možda samo pokušava da racionalizuje svoju odbojnost prema neboderima, koju je i dalje osećao, uprkos tome što je u Njujorku proveo već dvadeset godina.
Začuo je kako se vrata otvaraju iza njega, ali nije okrenuo glavu kada je Piter van Riberg ušao u prostoriju. Usledila je neizbežna pauza dok je Piter sa neodobravanjem osmatrao termostat; već dugo se mogla čuti šala da Generalni sekretar voli da živi u ledari. Stormgren je sačekao da mu se pomoćnik pridruži kod prozora, a onda je odvojio pogled od poznate, ali i stalno opčinjavajuće panorame što se pružala ispod.