Iz skrivenog zvučnika dopro je onaj smireni, nikad užurbani glas koji je Stormgren tako dobro poznavao, mada ga je svet čuo samo jedanput u istoriji. Njegova dubina i zvučnost predstavljali su jedini postojeći trag koji je upućivao na fizičku prirodu Karelena: ostavljali su posvemašnji utisak silne veličine. Karelen je bio velik… možda mnogo veći od čoveka. Istina, pojedini naučnici, pošto su proučili snimak njegovog jedinog govora, nagovestili su da je možda posredi glas mašine. Ali Stormgren u to nikako nije mogao da poveruje.

„Da, Riki, slušao sam tvoj kratki razgovor. Šta misliš o gospodinu Vejnrajtu?”

„Pošten je čovek, mada mnogi njegovi sledbenici to nisu. Šta ćemo s njim? Liga sama po sebi nije opasna, ali pojedini njeni ekstremisti otvoreno zagovaraju nasilje. Pitao sam se da li da postavim stražu ispred kuće. Ali nadam se da to nije potrebno.”

Karelen je umeo da izbegne suštinu na način koji je nervirao i to je upravo ponovo učinio.

„Pojedinosti o Svetskoj Federaciji obelodanjene su pre mesec dana. Da li je već došlo do značajnijeg porasta u korist onih sedam odsto koji se ne slažu sa mnom, ili onih dvanaest odsto koji su neodlučni?”

„Još nije. Ali to uopšte nije važno: mene brine sveopšte uverenje, čak i među tvojim pristalicama, da je došlo vreme da se okonča sa tajanstvenošću.”

Karelenov uzdah bio je tehnički savršen, ali mu je nekako nedostajala ubedljivost.

„I ti tako misliš, zar ne?”

Pitanje je u toj meri bilo retoričko da se Stormgren nije ni potrudio da odgovori.

„Pitam se da li si uopšte svestan”, nastavi on iskreno, „koliko ovo stanje stvari otežava moj posao?”

„Ne pomaže ni mome”, odvrati Karelen sa izvesnim humorom. „Želeo bih da ljudi prestanu da me smatraju diktatorom i uvide da sam ja samo državni činovnik koji pokušava da vodi kolonijalnu politiku u čijem oblikovanju nije učestvovao.”