„Kasne”, reče on. „Vejnrajt je trebalo da bude ovde još pre pet minuta.”

„Upravo sam dobio vesti od policije. Sa njim ide cela svita, što je izazvalo silnu pometnju u saobraćaju. Stići će svakog trenutka.”

Van Riberg zastade, a onda iznenada dodade: „Jeste li još sigurni da je dobra zamisao videti se sa njim?”

„Bojim se da je sad malo kasno odustati od susreta. Uostalom, saglasio sam se sa tim — premda, kao što dobro znaš, sve ovo uopšte nije bila moja ideja.”

Stormgren se uputio do radnog stola i stao da se odsutno igra svojim znamenitim uranijumskim pritiskačem za hartiju. Nije bio nervozan — već samo neodlučan. Takođe mu je bilo milo što Vejnrajt kasni, budući da će mu to pružiti izvesno moralno preimućstvo na početku razgovora. Takve sitnice igrale su značajniju ulogu u ljudskim poslovima nego što bi to poželeo neko ko drži prvenstveno do logike i razuma.

„Evo ih!” reče van Riberg iznenada, priljubivši lice uz prozor. „Stižu avenijom — ima ih dobre tri hiljade, rekao bih.”

Stormgren uze beležnicu i pridruži se pomoćniku. Na udaljenosti od pola milje, mala ali odlučna skupina polako se kretala prema zgradi Ujedinjenih nacija. Nosili su transparente koji se nisu mogli razabrati sa ove udaljenosti, ali Stormgren je i bez toga dobro znao njihovu poruku. Do ušiju mu je konačno dopro, nadjačavajući saobraćajnu buku, zlokobni ritam napevnih glasova. Osetio je kako ga najednom preplavljuje talas odvratnosti. Svetu je sigurno već i preko glave gomile koja maršira i uzvikuje srdite slogane!

Povorka je u međuvremenu stigla pred zgradu; mora da su znali da ih on posmatra, jer su se tu i tamo u vazduh podizale pesnice, prilično gnevno. Ovaj prkos nije bio upućen njemu, iako su kretnje nesumnjivo bile sračunate na to da ih on vidi. Kao što bi se pigmeji ophodili prema nekom džinu, tako su i ove ljutite pesnice bile upravljene put neba, pedeset kilometara iznad njegove glave — ka blistavom srebrnom oblaku koji je predstavljao predvodnički brod flote Vrhovnika.