Заћутали су. Људи је испред аутобуса већ било мање.

„Знате шта, идите ви, време је“, рече Дауге.

„Да, време је да кренемо“, уздахну Биков. Пришао је Даугеу и загрлио га. „Не тугуј, Јоаничу“, рече тихо. „До вђења. Не тугуј.“

Чврсто је стезао Даугеа дугачким, кошчатим прстима. Дауге га лако одгурну.

„Желим вам добру плазму“, промрмља.

Стегао је руку Јурковском. Јурковски затрепта; нешто је хтео да каже, али само облизну усне. Нагао се, подигао са траве своју прекрасну ташну, почео да је врти у рукама и поново је спустио на траву. Дауге га није гледао.

Јурковски поново подиже своју ташну.

„Не клони духом, Григорије“, рече патетичним гласом.

„Потрудићу се“, суво одговори Дауге.

Са стране, Биков је давао последња упутства сину. „Док сам на путу, буди стално са мамом. И никаквих, тамо, подводних забава.“

„Добро, тата.“

„Никаквих рекорда.“

„Добро, тата, не брини.“

„Мање мисли на девојке, више на маму.“

„Добро, тата.“

Дауге тихо рече:

„Ја идем.“

Окренуо се и пошао према згради аеродрома. Јурковски га је гледао како се удаљава. Дауге је био мали, погурен, јако стар.

„До виђења, чика-Волођа“, рече Гриша.

„До виђења, мали“, рече Јурковски. Гледао је како се Дауге удаљава. „Посећуј га. Једноставно сврати код њега на чај — и ништа више. Он те воли.“

Гриша климну главом. Јурковски му подметну образ, потапша га по рамену и са Биковом крете ка аутобусу. Тешко се попео уз степенице, сео на фотељу поред Бикова и рекао:

„Било би добро кад би лет одложили. Биков га запрепашћено погледа.“

„Који лет? Наш?“

„Да, наш. Даугеу би било лакше. Или да барем и нас лекари прогласе за неспособне.“

Биков засопта, али оћута. Кад аутобус крете, Јурковски проговори:

„Чак није хтео ни да ме загрли. Добро је и урадио. Без њега немамо због чега да летимо. То није лепо. Ни поштено.“