Suša je trajala već deset miliona godina, a vladavina strašnih reptila odavno se okončala. Ovde, na polutaru, na kontinentu koji će jednoga dana biti poznat kao Afrika, borba za postojanje dostigla je nov vrhunac okrutnosti, a pobednik još nije bio na vidiku. Na toj ogoljenoj i isušenoj zemlji samo su sitna, hitra ili surova stvorenja mogla napredovati ili se bar nadati da će opstati.

Čovekoliki majmuni iz pustare nisu posedovali nijedno od ovih svojstava, tako da nisu ni napredovali; štaviše, već su bili dobrano odmakli putem koji je vodio ka iščeznuću njihove rase. Pedesetak njih nastanjivalo je skupinu pećina što su se uzdizale povrh male, spržene doline koju je presecala spora rečica napajana otapanjem snegova na planinama udaljenim dve stotine milja prema severu. U teškim vremenima rečica bi potpuno presahla i pleme bi tada živelo u senci žeđi.

Neprekidno je bilo izgladnelo, a sad je već i umiralo od gladi. Kada je prvi slabašni sjaj praskozorja umileo u pećinu, Gleda-Mesec je video da mu je tokom noći umro otac. Nije znao da mu je Stari otac, budući da je takav odnos potpuno nadmašao njegovu moć poimanja, pa ipak, dok je posmatrao smršalo telo, iskusio je neodređen nespokoj koji je predstavljao preteču tuge.

Dvoje mladunaca već je cvilelo za hranom, ali ućutaše kada Gleda-Mesec zareža na njih. Jedna od majki, uzevši u zaštitu svoje mladunče koje nije mogla dovoljno da nahrani, uzvrati mu ljutitim frktanjem; nedostajalo mu je snage čak i da je pljusne zbog ove drskosti.

U međuvremenu, dovoljno se razdanilo, tako da su mogli da iziđu. Gleda-Mesec dohvati smežurano truplo i stade da ga vuče za sobom, pognuvši se zbog niskog svoda pećine. Kada se obreo napolju, prebacio je telo preko ramena i podigao se u uspravan položaj — jedina životinja na celom svetu koja je za to bila kadra.