Prevod: Petar Vujičić

Lem Stanislaw, EDEN, 1959.

KENTAUR

1989.

Greška je bila u proračunima. Nisu nadleteli atmosferu, već su se sudarili s njom. Brod se zarivao uz grmljavinu od koje su pucale bubne opne. Spljošteni na ležajima, ljudi su osećali poslednje udare amortizera, plamen je liznuo preko prednjih ekrana i ugasio ih, udar usijanih gasova istopio je spoljne objektive na kljunu, kočenje je bilo nedovoljno i zakasnelo. Kabinu je ispunio smrad razgrejane gume, pod pritiskom usporavanja počinjali su da slepe i gluve. Bio je to kraj, ali niko nije mogao o tome ni da misli, nisu imali snage ni da udahnu vazduh, puštali su ubacivače kiseonika da ih pumpaju kao balone što pucaju. Odjednom, grmljavina prestade.

Upali se pomoćna rasveta, po šest svetiljki sa svake strane. Ljudi su se previjali, nad smrskanom pogonskom tablom crveneo se signal za uzbunu, komadi izolacije, krhotine pleksiglasa klizile su po podu, više nije grmelo već se sve pretvaralo u potmulo, sve jače zviždanje.

„Šta se…” zakrklja Doktor, odbacujući gumeni dovodnik kiseonika.

„Lezi!” opomenu ga Koordinator, koji je gledao u poslednji neoštećeni ekran.

Raketa se prevrte kao da je u nju udarila teška greda, uvijene najlonske mreže u kojima su ležali zabrujaše kao strune. Za trenutak se sve odvagavalo kao na vrhu ljuljačke zaustavljene u visini, a zatim zatutnja.

Mišići, napregnuti u iščekivanju poslednjeg udarca, omlohaviše. U okomitom stubu izlazne vatre, raketa se polako spuštala dok su mlaznjače brujale umirujući, ali za samo nekoliko minuta kroz zidove prostruja drhtaj. Treperenje postade jače, verovatno zbog rasklimanih kugličnih ležajeva u spojevima turbina. Putnici se zgledaše. Niko nije govorio. Znali su da sve zavisi od toga da li će rotori zaribati, da li će izdržati.