Kabina naglo zadrhta, kao da je neko spolja ludački udario po njoj čeličnim čekićem. Debelo, pupčasto sočivo poslednjeg ekrana u tren oka prekri gusta paučina naprslina, njegov fosforni štit zgasnu, u slabačkom blesku pomoćne rasvete što je dolazio odozdo, ljudi su videli svoje uvećane senke na krivim zidovima, tutnjanje pređe u otegnutu riku, pod njima je nešto krckalo, lomilo se, rascepljivalo uz metalni zvuk; trup broda, potresan besomučnim trzajima, leteo je, leteo, zaslepljen, mrtav. Ljudi su zgrčeni zadržavali dah. U potpunom mraku, haosu, njihova tela naglo poleteše duž najlonskih užadi prema pretećim šiljcima razmrskanih tabli i ostadoše da vise ukoso, polako se njišući kao teška klatna…

Raketa se usporeno prevali uz mukli udaljeni tutanj. Grumeni zamlje zabubnjaše po njenom oklopu.

Za tren sve stade. Onda pod njima zašištaše vodovi, nešto živo zaklokota, brzo, sve brže. Šum oticanja vode, pomešan s prodornim cvrčanjem delovao je kao da neka tečnost kaplje na usijani lim.

„Živi smo”, reče Hemičar odnekud iz mraka. Nije video ništa. Visio je u svom najlonskom ležaju kao u vreći začepljenoj sa četiri strane užadima. To je značilo da raketa leži na boku. Da je stajala, ležajevi bi visili vodoravno. Nešto prasnu. Na starom Doktorovom benzinskom upaljaču sinu bled plamen.

„Ekipa?” upita Koordinator. Jedno uže njegove vreće beše puklo i on se polako i bespomoćno komešao, bezuspešno pokušavajući da se kroz otvor najlonske mreže uhvati za nešto što bi visilo sa zida.

„Prvi”, reče Inženjer.

„Drugi”, oglasi se Fizičar.

„Treći”, glas Hemičarov.

„Četvrti”, završi prebrojavanje Doktor.

„Svi. Čestitam.” Koordinatorov glas bio je miran. „Automati?”

Nije bilo nikakvog odgovora.

„Automati?!”

Opet muk. Upaljač oprlji Doktoru prste. On ga ugasi. Ponovo zavlada mrak.

„Uvek sam govorio da smo od boljeg materijala”, reče u mraku Doktor.