Alvin nije spavao; san je predstavljao nešto što on nikada nije iskusio, pošto je ta pojava poticala iz sveta gde su se smenjivali noć i dan, a u Diasparu je večno vladao dan. Na ovaj način se najviše približavao tom zaboravljenom stanju; iako mu nije bilo ni od kakve osobite koristi, Alvin je znao da mu ono ipak pomaže da pribere misli.

Malo je novog naučio; gotovo sve što mu je Jeserak rekao, on je već ranije podozrevao.

Ali jedno je bilo podozrevati nešto, a sasvim drugo znati to zasigurno, izvan svake mogućnosti opovrgavanja.

Kako će, i hoće li uopšte, ova izvesnost uticati na njegov život? Nije bio načisto sa tim, a nesigurnost je predstavljala sasvim novi osećaj za Alvina. Možda neće ostaviti nikakvoga traga; ako se već nije sasvim prilagodio Diasparu u ovom životu, učiniće to u sledećem… ili onom posle toga.

Još dok mu se uobličavala ova misao, Alvinov um ju je odbacio. Diaspar je mogao biti dovoljan čitavom preostalom delu čovečanstva, ali ne i njemu. Nije nimalo sumnjao da se može utrošiti hiljadu života, a da se pri tom ne iscrpe sva čudesa grada, ili iskuse svi vidovi iskustava koje je on nudio. Alvin je mogao da im se u potpunosti preda, ali ukoliko ne bi preduzeo ništa više od toga, nikada ne bi bio zadovoljan.

Preostao je, dakle, samo jedan problem sa kojim je trebalo da se suoči. Šta je to više što se moglo učiniti?

Neodgovoreno pitanje izbacilo ga je iz sanjarenja. Nije mogao ostati ovde dok je bio tako obuzet nemirom, a postojalo je samo jedno mesto u čitavom gradu gde je um mogao da mu nađe spokoj.

Zid se delimično razlučio u nepostojanje kada je on zakoračio u hodnik, a polarizovani molekuli pružili su otpor njegovom prolasku kao kada bi ga proletni lahor pomilovao po licu.

Postojalo je mnoštvo načina na koje je bez ikakvog utroška snage mogao da se preveze do odredišta koje je izabrao, ali više mu se dopadalo da prevali put pešice.