Hodnik se završavao golim zidom. Da li ih je to strela ponovo izneverila? Ne — jer, još dok su se približvali, stena je počela da se drobi u prašinu. Kroz zid se probilo metalno rotirajuće koplje koje se brzo širilo u džinovsko svrdlo. Alvin je sa prijateljima odstupio unazad, čekajući da se mašina probije u pećinu. Uz zaglušujuće trenje metala o kamen — koje je sigurno odjekivalo po svim udubljenjima Planine, budeći sav njen demonski porod — bušilica je prošla kroz zid i zaustavila se pored njih. Masivna vrata su se otvorila i pojavio se Kalistron, dovikujući im da požure. („Zašto Kalistron? upitao se Alvin. Šta će on ovde?“).

Trenutak kasnije, već su bili bezbedni, a mašina se zateturala napred, krenuvši na put u dubinu zemlje.

Pustolovina se završila. Uskoro će, kao i uvek dosad, biti kod kuće, a sva čudesa, užasi i uzbuđenja ostaće iza njih. Bili su umorni i zadovljni.

Alvin je zaključio po nagnutosti poda da se bušilica spušta u zemlju. Kalistron jamačno zna šta radi i ovo je nesumnjivo put koji vodi kući. Pa ipak, izgledalo je pomalo neobično…

„Kalistrone“, reče on iznenada, „zašto ne pođemo na gore? Niko ne zna kako stvarno izgleda Kristalna Planina. Bilo bi divno izbiti negde na njenim obroncima i ugledati nebo zajedno sa čitavim okolnim predelom. Dovoljno smo već dugo pod zemljom.“

Još dok je govorio ove reči, osetio je na neki način da one nisu na mestu. Alistri se oteo prigušeni krik, unutrašnjost bušilice se zatalasala poput prizora viđenog kroz vodu, a sa druge strane metalnih zidova koji su ga okruživali Alvin još jednom uhvati treptaj one druge stvarnosti. Dva sveta su se sukobila, pri čemu je čas jedan, a čas drugi odnosio prevagu. Onda je, iznenada, sve bilo gotovo. Osetio je izvesno rascepljivanje i kidanje — i san se okončao.