Alvin se opet obreo u Diasparu, u svojoj dobro poznatoj sobi, lebdeći stopu ili dve iznad poda, dok ga je gravitaciono polje štitilo od grubog dodira sa sirovom materijom.

Ponovo je bio on. Ovo je bila stvarnost — i on je tačno znao šta će se sada dogoditi.

Prva se pojavila Alistra. Bila je više uzbuđena nego ljuta, pošto je bila veoma zaljubljena u Alvina.

„Oh, Alvine!“ zajeca ona, pogledavši ga sa zida na kome se prividno materijalizovala.

„Imali smo tako uzbudljivu pustolovinu! Zašto si sve morao da pokvariš?“

„Žao mi je. Nisam imao nameru da… Samo sam pomislio da to ne bi bila rđava ideja…“

Prekinuo ga je istovremeni dolazak Kalistrona i Floranusa.

„Slušaj me dobro, Alvine“, poče Kalistron. „Ovo je treći put kako si prekinuo sagu. Juče si presekao sekvencu, hotevši da se uspneš izvan Doline Duga. Prekjuče si sve pokvario pokušavajući da se vratiš do Početka onom vremenskom stazom koju smo ispitivali. Ako ne želiš da se držiš pravila, moraćeš sam da nastaviš.“

Nestao je veoma razjaren, povevši i Floranusa sa sobom. Narilian se nikada nije pojavljivao; mora da mu je već bilo dosta svega ovoga. Jedino je ostala slika Alistre, koja je tužno gledala Alvina.

Alvin nagnu gravitaciono polje, stade na noge i ode prema stolu koji se u času materijalizovao. Na njemu se pojavila zdela egzotičnog voća — ali to nije bila hrana koju je želeo; zbunjenost mu je sasvim pobrkala misli. Ne hotevši da prizna grešku, on uze voćku koja je izgledala najmanje opasna i poče oprezno da je sisa.

„Dakle“, reče Alistra, „šta sada nameravaš?“

„Ne mogu se promeniti“, uzvrati on pomalo zlovoljno. „Mislim da su pravila glupa. Osim toga, kako mogu da ih se setim dok doživljavam sagu? Ponašam se na najprirodniji način. Zar i ti nisi poželela da pogledaš planinu?“