Preveo D. Stojiljković

Zaustavio sam automobil, izašao i skinuo tamne naočare. Sve je bilo onako kako je pričao Zgut. Hotel je bio jednospratan, žute boje sa zelenim, iznad trema padao je u oči tužan natpis: „Kod poginulog alpintste”. U visoke porozne nanose snega s obe strane trema bile su pobodene raznobojne skije — izbrojao sam sedam pari, jedne su bile sa cipelama. S krova su visile belkaste rebraste ledenice debele kao ruka. U krajnjem desnom prozoru prizemlja pomoli se nečije bledo lice, i tada se glavna ulazna vrata otvoriše i na tremu se pojavi ćelav, omalen i plećat čovek u riđem krznenom prsluku obučenom preko blistave košulje od sintetike. Pride teškim, tromim korakom i zastade preda mnom. Lice mu je bilo crveno, grubih crta, a vrat kao u rvača teške kategorije. Nije gledao u mene. Njegov melanholični pogled, pun tužnog dostojanstva, bio je ustremljen nekud u stranu. Po svoj prilici, bio je to Alek Snevar lično, vlasnik hotela, doline i Bocinog Grlića.

„Tamo…” reče mi neprirodno dubokim i muklim glasom. „Eno tamo se to dogodilo.” Ispruži ruku pokazujući pravac. U ruci je držao vadičep. „Na onom visu…”

Ja se okrenuh i, žmirkajući, pogledah u sinju, stravično okomitu liticu, koja je presecala dolinu sa zapada, blede jezičke snega, zupčasti greben, jasan, kao nacrtan na svetloplavoj površini neba.

„Razlegao se karabin”, istim onim muklim glasom nastavi vlasnik hotela. „Leteo je dvesta metara po vertikali naniže, ka smrti, i nije se imao za šta zadržati na glatkoj steni. Možda je vikao.

Niko ga nije čuo. Možda se molio. čuo ga je samo Bog. Zatim je dospeo do litice i mi smo ovde čuli lavinu, riku probuđene zveri, pohlepnu gladnu riku, i zemlja je uzdrhtala kad je tresnuo na nju zajedno sa četrdeset dve hiljade tona kristalastog snega…”

„Zbog čega se tamo zaputio?” upitah, posmatrajući kobni bedem.

„Dopustite mi da se vratim u prošlost”, izusti vlasnik, obori glavu i stavi pesnicu sa vadičepom na proćelavo teme.

Sve je bilo upravo onako kako je pričao Zgut.