„Imate pozdrav od inspektora Zguta”, rekoh i vlasnik se istog časa vrati iz prošlosti.
„To je čovek dostojan poštovanja!” reče živahno i sasvim običnim glasom. „Kako je on?”
„Dobro” odgovorih, predajući mu kotaricu.
„Vidim da nije zaboravio večeri koje je proveo kraj mog kamina.”
„On samo o njima i govori”, rekoh i ponovo krenuh prema kolima, ali me vlasnik hotela uhvati za ruku.
„Ni korak natrag!” reče strogo. „Za to će se postarati Kajsa. Kajsa!” grmnu kao truba.
Na trem izlete pas — prekrasan bernardinac, beo sa žutim pegama, snažna životinja velika kao tele. Kao što sam već znao to je bilo sve što je preostalo od Poginulog Alpiniste, ako se ne računaju neke sitnice izložene u sobi-muzeju. Baš bih voleo da vidim kako će taj mužjak sa ženskim imenom istovarivati moj prtljag, ali me vlasnik odlučno povede prema kući.
Prošli smo kroz sumračan hol gde se osećao topao miris ugašenog kamina i gde su nejasno svetlucali lakirani, moderni, niski stočići, skrenuli smo u hodnik nalevo i vlasnik ramenom gurnu vrata na čijoj je tablici pisalo „Kancelarija”. Posadio me je u ugodnu stolicu, kotarica koja je zveckala i klokotala obrela se u uglu, i vlasnik je raširio na stolu glomaznu glavnu knjigu.
„Pre svega, dozvolite da se predstavim”, reče usredsređeno grebući noktima vrh pera. „Alek Snevar, vlasnik hotela i mehaničar. Vi ste, naravno, primetili vetrenjače na izlasku iz Bocinog Grlića?”
„Ah, to su bile vetrenjače?”
„Da. Motori na vetar. Lično sam ih konstruisao i sam montirao. Evo ovim rukama.”
„Ma šta kažete…” promrsih.
„Da. Lično. I još mnogo štošta.”
„Gde da odnesem”, upita iza leđa piskav ženski glas.
Okretoh se.