Prevela Mirjana Živković

Na jednom visokom vrhu lunarnih Karpata stoji samostan Sv. Marte Vitanske. Zidovi su mu od žive stene; dižu se, tamni i vrletni put samog obronka planine, u nebo koje je uvek crno. Kao se približavate od severnog pola Platonovim putem, najpre vam u oči upada krst koji se uzdiže nad zdanjem, ocrtavajući se spram plavog diska Zemlje. Ali do vas ne dopire zvonjava zvona jer u bezvazdušnosti nema zvuka.

Možete ih čuti unutra, u kanonskim satima, kroz kripte, gde bruje mašine što stvaraju privid zemaljske životne sredine. Ukoliko se malo zadržite, čućete ih kako sazivaju na rekvijemsku misu. Postala je, naime, tradicija da se u samostanu Sv. Marte upućuju molitve za one koji su nestali u svemiru; a njih je sve više sa svakom proteklom godinom.

To nije glavni posao sestara. One su tu da se nađu bolesnima, siromašnima, bogaljima, osobama sišlim s uma, svima koje je svemir skrhao i odbacio. A Mesec je pun takvih, izgnanika koji više nisu kadri da izdrže Zemljinu silu teže ili za koje postaji bojazan da bi mogli da prenesu zarazu sa neke nepoznate planete; a možda glavni razlog njihovog izgnanstva leži u tome što su ljudi postali odveć zauzeti svojim granicama, tako da nemaju kad da se bakću posrnulima. Sestre podjednako često nose skafandre i svoju odoru, a u ravnopravne delove opreme spadaju im tašna sa prvom pomoći i brojanice.

Ali ipak im ostaje malo vremena za kontemplaciju. Noću, kada se Sunčev sjaj ne javlja pola meseca, kapci na kapeli nisu navučeni i svetlost zvezda sliva se kroz zastakljenu kupolu do sveca.

Zvezde ne trepere, a svetlost im je zimski studena. Jedna redovnica navraća tu što češće može, moleći se za pokoj duše svojih najbližih. A upraviteljica samostana vodi računa o tome da nikako ne izostane kada se peva godišnja misa, koju je zaveštala pre nego što se zaredila.