Ekspedicija do supernove u Strelcu sastojala se iz pedeset ljudskih bića i jednog plamena. Otisnuvši se sa Zemljine orbite, uputila se okolišnim putem da bi se nakratko zaustavila kad Epsilona Lire i ukrcala poslednjeg člana. Zatim je u etapama stala da se približava odredištu.
Posredi je bio paradoks: vreme i prostor predstavljaju međusobne vidove. Od eksplozije je proteklo više od stotinu godina kada su je primetili ljudi sa Poslednje Nade. Oni su sačinjavali deo istraživačke ekipe koja je već čitavo pokolenje ulagala napore da dokuči domorodačku civilizaciju stvorenja potpuno različitih od nas; ali jedne noći podigla su pogled prema nebu i ugledali svetlost koja je bila tako blistava da je pravila senke.
Udarni front stigao bi do Zemlje nekoliko stoleća kasnije. No, tada će već biti toliko slabašan da će se njegov jedini učinak ispoljiti u vidu nove sjajne tačke koja će se pojaviti na nebu. U međuvremenu, međutim, Brod koji hrli svemirom, kroz koji svetlost mora da puzi, bio bi u stanju da prati kroz vreme smrt velike zvezde.
Na pristojnijoj udaljenosti instrumenti su registrovali ono što je bilo pre eksplozije: usijanje koje je kolapsiralo u samo sebe, pošto su utrošene poslednje zalihe nuklearnog goriva. Jedan skok i ugledali su šta se zbilo pre jednog stoleća: konvulzija, oluja kvanta i neutrina, zračenje ravno onome koje stvara stotinu milijardi sunaca Galaksije.
Zgaslo je, ostavivši za sobom prazninu na nebesima, a Gavran se približio. Pedeset svetlosnih godina pedest godina unutar sfere stao je da izučava sve manje jezgro ognja usred magle koja je blistala poput rasvete.
Dvadeset pet godina kasnije središnji globus još se više smanjio, a maglina se raširila i zatamnila. Ali s obzirom na to da je udaljenost sada bila znatno manja, sve je izgledalo veće i sjajnije: za golo oko bio je to prejak blesak da bi se neposredno moglo gledati u njega; spram njega, sazvežđa su se doimala utvarno bledo. Teleskopi su pokazivali plavo-belu iskru u srcu opalescentnog oblaka, tanano čipkastog po rubovima.