Scili nabra veđe. „Bliži?”

Eloizine mršave obraze obli rumenilo. Ona se zagleda u sto, a šake joj se čvrsto stisnuše jedna u drugoj. „Možda to nije prava reč. Možda je to spokoj, sklad, jedinstvo… bog? Osećam šta je hteo da kaže, ali mi nemamo odgovarajuću reč.”

„Hm. Dobro, u svakom slučaju njegova dobrobit spada u vašu nadležnost.” Kapetan je osmotri sa izvesnim prisenkom odvratnosti na licu, koji je pokušao da izbegne. Već je i njeno nezgrapno i smeteno držanje bilo dovoljno neprijatno a kad se tome doda i izgled! Koščata, sa velikim stopalima i krupnim nosem, buljavih očiju i vrpčaste, prašinaste kose a osim toga i telepata, što ga je uvek nagonilo da se oseća nelagodno. Tvrdi da može da čita samo Luciferov um, ali da li je odista tako?

Ne. Ne treba misliti o tome. Samoća i prisustvo drugih bića mogu samo da skrhaju čoveka, čak i bez podozrenja ostalih ljudskih stvorenja…

Ako je Eloiza Vagoner odista ljudsko biće. Mora da je u najmanju ruku nekakav mutant. Svako ko je u stanju da misaono opšti sa jednim živim vrtlogom ne maže to da ne bude.

„Dobro, kakvi su vam planovi?” upita Scili.

„Bah. Treći brandenburški koncert. On, Lucifer, i ne mari mnogo za moderne stvari. Baš kao ni ja.”

Ko bi rekao, pomisli Scili, a onda naglas reče: „Slušajte, skočićemo za pola sata. Niko ne zna gde ćemo se obreti. Ovo je prvi put da će se neko toliko približiti jednoj skorašnjoj supernovi. Jedino je izvesno da će unaokolo biti toliko snažnog zračenja da nas začas sve potre ukoliko bi se dogodilo da zaštitna polja otkažu. U svakom drugom pogledu raspolažemo samo teorijama. A jedno kolapsirajuće zvezdano jezgro toliko se razlikuje od svega ostalog u Vasioni da sam prilično skeptičan u pogledu valjanosti bilo koje teorije. Zbog toga sad nipošto ne smemo da se prepustimo sanjarenjima. Moramo da budemo sasvim spremni.”

„Razumem, ser”, prošaputa ona glasom koji ja namah izgubio uobičajenu oporost.