Gavran se pripravio za završni skok, u neposredno susedstvo supernove.

Kapetan Teodor Scili krenuo je da izvrši poslednji pregled. Brod je mrmljao oko njega, hitajući ubrzanjem od jedne gravitacije ka željenom nivou brzine. Pogon je hučao, regulatori su brujali, a ventilacioni sistem je zujao. Osećao je kako mu kosti prožima energetski napon. Ali okruživao ga je metal, go i nelagodan. Osmatračnice su prikazivale mnoštvo zvezda, sablasni luk Mlečnog Puta: ovaj vakuum, ispunjen samo kosmičkim zracima, tek koji podeok iznad apsolutne nule, stajao je nepojamno daleko od najbližeg ljudskog ognjišta.

Kapetan se spremao da povede svoju posadu tamo gde još niko pre njih nije bio, u uslove o čijim svojstvima niko ništa pouzdano nije mogao da kaže, a to je bilo i te kako teško breme za njegova pleća.

Našao je Eloizu Vaganer za njenim mestom, u skučenom odeljku koji je interkomskim vezama direktno bio povezan sa komandnim mostom. Privukla ga je muzika, čiju likujuću vedrinu nije upeo da prepozna. Zastavši na ulazu, ugledao ju je kako sedi za stolom na kome je stajao mali registrator.

„Sta je to?” upita on.

„Oh”, zausti žena. (Nikako nije mogao da je vidi kao devojku, premda jedva ako je prevalila dvadesetu.) „Ja… ovaj… čekala sam skok.”

„Trebalo je da čekate u punoj pripravnosti.”

„Ali šta mi je valjalo činiti?” uzvrati ona manje skrušeno nego što je nameravala. „Hoću da kažem ja nisam ni član posade ni naučnik.”

„Spadate u posadu. Vi ste specijalni tehničar za komunikacije.”

„Sa Luciferom. A on voli muziku. Kaže da smo mu po njoj bliži nego po bilo čemu drugom što zna o nama.”