Dok se slika ogromnog broda širila preko televizijskog ekrana u tajnoj kontrolnoj sali, malu skupinu oficira i tehničara mora da su razdirala različita osećanja. Ako uspeju, šta bi mogli preostali brodovi da preduzmu? Da li bi i oni mogli biti uništeni, posle čega bi čovečanstvo ponovo došlo u priliku da krene svojim putem? Ili će se Karelen na neki strašan način osvetiti onima koji su ga napali?

Ekran je iznenada ostao prazan kada je projektil uništio sam sebe pri udaru, a slika je istog časa prešla na kameru u vazduhu mnogo milja odatle. U deliću sekunde koji je upravo minuo, već je trebalo da se obrazuje vatrena lopta i da ispuni nebo svojim sunčevim plamenom.

Međutim, ništa se još nije dogodilo. Ogromni brod je i dalje neoštećen lebdeo, okupan sirovom sunčevom svetlošću na ivici svemira. Ne samo da ga bomba nije ni dodirnula, već niko nije mogao ni da ustanovi šta se dogodilo sa projektilom. Štaviše, Karelen ništa nije preduzeo protiv odgovornih, pa čak ničim nije ni pokazao da je uopšte svestan napada. S prezirom ih je prenebregao, ostavivši ih da brinu oko odmazde do koje nikada nije došlo. Takav odnos bio je mnogo delotvorniji i znatno je više demoralisao od bilo kakve kaznene akcije. Vlada odgovorna za napad pala je usled međusobnih optuživanja nekoliko nedelja kasnije.

Postojao je takođe izvestan pasivni otpor prema politici Vrhovnika. Obično je Karelen izlazio s tim nakraj tako što bi dopustio umešanima da bude po njihovom, sve dok ne bi otkrili da jedino štete sami sebi time što odbijaju da sarađuju. Samo je jedanput preduzeo otvorenu akciju protiv jedne jogunaste vlade.