Više od sto godina Južnoafrička Republika bila je središte rasnih borbi. Ljudi dobre volje na obe strane pokušavali su da izgrade most, ali uzalud… strahovanja i predrasude bili su suviše duboko ukorenjeni da bi dozvolili bilo kakvu saradnju. Vlade koje su se neprestano smenjivale razlikovale su se samo po stepenu nepopustljivosti; zemlja je bila zatrovana mržnjom i posledicama građanskog rata.

Kada je postalo jasno da neće biti preduzeto ništa što bi okončalo diskriminaciju, Karelen je izrekao svoje upozorenje. Samo je odredio datum i vreme… ništa više. Javila se zebnja, ali ne strah ili panika, jer niko nije verovao da bi Vrhovnici preduzeli bilo kakve nasilne ili pogubne korake koji bi podjednako pogodili i nedužne i krivce.

Oni to uistinu i nisu učinili. Dogodilo se samo to da se sunce kada je prešlo meridijan u Kejptaunu ugasilo. Ostao je vidljiv samo njegov bledi, purpurni duh, koji nije ni grejao ni obasjavao svetlošću. Svetlost sunca bila je na neki način, tamo napolju u svemiru, polarizovana pomoću dva ukrštena polja, tako da nikakvo zračenje nije moglo da prođe. Oblast koja je time bila pokrivena imala je pet stotina kilometara u prečniku i bila je savršeno kružnog oblika.

Ova demonstracija potrajala je trideset minuta. To je bilo dovoljno; narednog dana vlada Južne Afrike objavila je da će beloj manjini biti vraćena sva građanska prava.

Izuzmu li se ovakvi pojedinačni incidenati, ljudska rasa prihvatila je Vrhovnike kao deo prirodnog poretka stvari. Za iznenađujuće kratko vreme, prvobitni šok je izbledeo i svet se ponovo vratio svojim poslovima. Najveća promena koju bi primetio Rip Van Vinkl, ako bi se iznenada probudio, bilo je izvesno prigušeno iščekivanje, mentalno osvrtanje preko ramena, dok je čovečanstvo čekalo da se Vrhovnici pokažu i siđu iz svojih sjajnih brodova.

Pet godina kasnije, još je čekalo. A u tome je, pomisli Stormgren, ležao uzrok svih ovih nevolja.