Stormgren pomisli kako je to prilično diplomatski opis. Pitao se koliko istine sadrži u sebi.

„Zar ne bi mogao bar da nam pružiš neki razlog za toliku tajnovitost? Jer mi je ne shvatamo, nervira nas i izaziva mnogobrojne glasine.”

Karelen se nasmeja zvonko i grleno, suviše rezonantno da bi taj smeh bio posve ljudski.

„Šta je sad na redu da budem? Da li se teorija o robotu još drži? Radije bih bio gomila elektronskih cevi nego nešto poput stonoge… oh, da, video sam taj strip u jučerašnjem Čikago Tribjunu! Razmišljam o tome da zatražim original kao uspomenu.”

Stormgren odlučno napući usne. Ponekad je Karelen, pomisli on, suviše olako shvatao svoju dužnost.

„Ovo je ozbiljno”, reče on, koreći ga.

„Dragi moj Riki”, odvrati Karelen, „jedino stoga što ne shvatam ozbiljno ljudsku rasu uspevam da sačuvam deliće svojih nekada zamašnih mentalnih moći koji su mi još preostali!”

Stormgren se i protiv svoje volje nasmeši.

„To mi baš mnogo ne pomaže, slažeš se? Moram da se vratim tamo dole i da ubedim svoje sunarodnike da, uprkos tome što nećete da im se prikažete, nemate šta da krijete. To baš nije lak zadatak. Znatiželja je jedna od najizraženijih ljudskih osobina. Ne možete je doveka prenebregavati.”

„Od svih problema sa kojima smo se suočili po dolasku na Zemlju, taj je bio najteži”, priznade Karelen. „Imali ste poverenja u našu mudrost kada su ostale stvari bile u pitanju… ubeđen sam da nam možete verovati i u ovoj stvari!”

„Ja vam verujem”, reče Stormgren, „ali vam ni Vejnrajt ni njegovi sledbenici ne veruju. Zar im možete prebaciti ako loše protumače vašu nespremnost da se prikažete?”

Na trenutak je zavladala tišina. Zatim Stormgren začu onaj slabi zvuk (da li je to bilo krckanje?) koje je moglo izazvati blago pomeranje Nadzornikovog tela.