„Znaš li zbog čega me se Vejnrajt i ostali njegovog soja plaše?” upita Karelen. Glas mu je sada bio mračan, kao kada velike orgulje odlivaju svoje note iz visoke katedralske lađe. „Ljude poput njega naći ćeš u svim svetskim religijama. Oni znaju da mi predstavljamo razum i nauku i koliko god bili ubeđeni u ono u šta veruju, plaše se da ćemo svrgnuti njihove bogove. Ne nužno nekim hotimičnim činom, već na istančaniji način. Nauka je u stanju da uništi religiju opovrgavajući njene dogme, ali to nije jedini način, može je uništiti i pukim prenebregavanjem. Koliko ja znam, niko nikada nije dokazao da ne postoje Zevs i Tor, ali oni sada imaju tek nekolicinu sledbenika. Vejnrajt se takođe plaši da je nama poznato poreklo njihovih vera. Pitaju se koliko dugo već motrimo na čovečanstvo? Da li smo posmatrali Muhameda kako započinje hegiru, ili Mojsija kako daje Jevrejima njihove zakone? Da li znamo sve što je lažno u pričama u koje oni veruju?”

„Pa, znate li?” prošaputa Stormgren, napola za sebe.

„Taj strah njih muči, Riki, mada to nikada neće otvoreno priznati. Veruj mi, ne pričinjava nam zadovoljstvo što uništavamo ljudske vere, ali ne mogu sve svetske religije biti u pravu, a oni to znaju. Ranije ili kasnije, čovek mora saznati istinu: ali to vreme nije još došlo. Što se tiče naše tajnovitosti, za koju si u pravu kada kažeš da nam samo otežava probleme… ta stvar je izvan moje kontrole. I meni je kao i tebi žao što je ovo skrivanje neophodno, ali ima mnogo razloga za to. Međutim, pokušaću da dobijem izjavu od svojih… pretpostavljenih… koja će te zadovoljiti i možda umiriti Ligu za Slobodu. Možemo li se sada, molim te, vratiti na agendu i početi ponovo da snimamo?”

„Dakle?” nestrpljivo zausti Van Riberg. „Jeste li imali sreće?”

„Ne znam”, odvrati Stormgren umorno, pošto je bacio dosjee na radni sto i sručio se u stolicu. „Karelen se upravo konsultuje sa svojim pretpostavljenima, ko god i šta god da su oni. Nije hteo ništa da obeća.”