Ako je Karelen i slušao, ničim im to nije stavio do znanja. Ali, razume se, on to nikada nije ni činio.

Prve godine po njihovom prispeću, dolazak Vrhovnika prouzrokovao je manje promena u ustrojstvu ljudskog života nego što se to moglo očekivati. Njihova senka bila je posvuda, ali to je bila nenametljiva senka. Iako je na Zemlji bilo svega nekoliko velikih gradova u kojima ljudi nisu mogli da vide jedan od srebrnih brodova kako svetluca naspram zenita, posle izvesnog vremena oni su uzimani zdravo za gotovo kao i Sunce, Mesec ili oblaci. Većina ljudi bila je verovatno tek nejasno svesna da za svoj postojano sve bolji standard ima da zahvali Vrhovnicima. Kada bi zastali da razmisle o tome… što se retko događalo… shvatili bi da su ti nemi brodovi doneli mir celom svetu prvi put u istoriji i bili su i te kako zahvalni na tome.

Ali to su bile apstraktne i ne baš spektakularne dobrobiti, koje su bile prihvaćane i uskoro zaboravljane. Vrhovnici su ostajali daleko, krijući svoja lica od čovečanstva. Karelen je mogao da zadobije poštovanje i divljenje; ali ništa dublje od toga, sve dok bude vodio sadašnju politiku. Teško je bilo ne osećati odbojnost prema tim Olimpljanima koji su se ljudima obraćali jedino putem radioteleprinterskih kola u glavnom štabu Ujedinjenih Nacija. Ono što se događalo između Karelena i Stormgrena nikada nije bilo obelodanjivano u javnosti i ponekad se i sam Stormgren pitao zašto je Nadzornik smatrao te razgovore neophodnim. Možda je osećao potrebu za neposrednim kontaktom bar sa jednim ljudskim bićem, možda je shvatao da je Stormgrenu bio potreban ovakav oblik lične podrške. Ako je to bilo objašnjenje, Generalni sekretar mu je bio zahvalan; nije mu smetalo što ga Liga za Slobodu prezrivo naziva «Karelenovim potrčkom».

Vrhovnici nikada nisu stupali u vezu sa pojedinačnim državama i vladama. Prihvatili su organizaciju Ujedinjenih Nacija onakvu kakvu su je zatekli, dali su uputstva za postavljanje potrebne radio-opreme i izdavali su naređenja preko Generalnog sekretara. Sovjetski delegati sasvim su razložno ukazali na činjenicu, i to nadugačko i naširoko i bezbroj puta, da to nije bilo u skladu sa Poveljom, ali Karelena to, izgleda, nije ni najmanje brinulo.