Punih trideset godina bio je uveren da je Konrad mrtav. Tek pre nedelju dana dobio je od pukovnika Sendmejera, iz tehničke obaveštajne službe, vesti koje su to opovrgavale. Nije mu se dopadao Sendmejer, a bio je ubeđen da ni on njemu nije drag. Ali ova uzajamna nenaklonost nije imala uticaja na posao.

„Gospodine Hofman”, počeo je pukovnik svojim najboljim zvaničnim tonom, „upravo sam dobio neka uznemirujuća obaveštenja iz Vašingtona. Stvar je strogo poverljiva, razume se, ali smo ipak odlučili da o tome obavestimo inženjersko osoblje kako bi se uvidela neophodnost žurbe.” Zastao je načas, da bi ostavio utisak, ali ti trikovi nisu palili kod Rajnholda. Na neki način, on je već znao šta sledi.

„Rusi su nas gotovo dostigli. Razvili su nekakav atomski pogon — može se čak pokazati da je delotvorniji od našeg — i upravo grade brod na obalama Bajkalskog jezera. Ne znamo koliko su odmakli, ali obaveštajna služba smatra da do lansiranja može doći ove godine. Vi shvatate šta to znači.”

Da, pomisli Rajnhold, shvatam. Trka je počela — a može se dogoditi da mi ne budemo pobednici.

„Znate li ko predvodi njihovu ekipu?” upitao je, iako, zapravo, nije očekivao odgovor. Na njegovo iznenađenje, pukovnik Sendmejer pružio mu je list hartije ispisan pisaćom mašinom, na čijem je vrhu stajalo otkucano ime: Konrad Šnajder.

„Poznavali ste puno ljudi iz Penemindea, zar ne?” upitao je pukovnik. „To bi moglo da nam pruži izvestan uvid u njihove metode. Voleo bih da mi date bliža obaveštenja o što je moguće više njih — njihove specijalnosti, odvažne zamisli koje su imali i tome slično. Znam da tražim mnogo posle dugog vremena koje je minulo — ali molim vas da se potrudite.”