„Od svih njih važan je jedino Konrad”, uzvratio je Rajnhold. „On je sjajan, dok su ostali samo stručni inženjeri. Sam Bog zna šta je sve uradio tokom poslednjih trideset godina. Ne zaboravite: on je verovatno imao uvid u sve naše rezultate, dok mi nismo videli nijedan njegov. To mu pruža odlučujuću prednost.”

Nije mu bila namera da ovo zvuči kao kritika na račun obaveštajne službe, ali na trenutak je izgledalo kao da će se Sendmejer zbog toga uvrediti. No, pukovnik konačno slegnu ramenima.

„Stvar važi i u obrnutom smeru — sami ste mi to kazali. Naša slobodna razmena informacija znači brži napredak, čak i ako time odajemo neke tajne. Ruska istraživačka odeljenja verovatno ne znaju šta im vlastiti ljudi rade pola vremena. Pokazaćemo im da demokratija može prva da stigne na mesec.”

Demokratija, vraga! — pomislio je Rajnhold, ali se uzdržao da to i kaže. Jedan Konrad Šnajder vredi koliko i milion imena na biračkom spisku. A šta je sve Konrad postigao u međuvremenu, sa svim resursima SSSR-a iza sebe? Možda se njegov brod već otisnuo sa Zemlje…

Sunce koje je opustošilo Taratuu još se nalazilo visoko iznad Bajkalskog jezera dok su se Konrad Šnajder i pomoćnik komesara za nuklearne nauke lagano vraćali sa poligona za proveru motora. U ušima im je i dalje bolno tutnjalo, iako su poslednji praskavi odjeci zamrli povrh jezera još pre deset minuta.

„Zašto si se snuždio?” upita Grigorijevič iznenada. „Trebalo bi da budeš zadovoljan. Još mesec dana i krećemo, a Jenkijima samo preostaje da puknu od muke.”

„Optimista si, kao i obično”, uzvrati Šnajder. „Iako motor radi, stvar ipak nije jednostavna. Istina, ne vidim više nijednu ozbiljnu prepreku — ali brinu me izveštaji sa Taratue. Pričao sam ti o tome koliko je dobar Hofman, a iza njega stoje milijarde dolara. Fotografije broda nisu sasvim jasne, ali svakako izgleda da je gotovo završen. A znamo da su proverili motor još pre pet nedelja.”