„Ništa ne brini”, nasmeja se Grigorijevič. „Oni su ti koje čeka veliko iznenađenje. Ne zaboravi — oni ne znaju ništa o nama.”

Šnajder se zapitao da li je baš tako, ali zaključio je da je znatno bezbednije ne izraziti sumnje u tom pogledu. To bi moglo navesti Grigorijevičev um da počne da čeprka po mnoštvu vijugavih kanala, a ako bi se pokazalo da stvar negde curi, nimalo mu ne bi bilo lako da otkloni sumnju sa sebe.

Straža im je salutirala pri povratku u upravnu zgradu. Ovde ima gotovo podjednak broj vojnika, pomisli on smrknuto, kao i tehničara. Ali kod Rusa su stvari tako stajale, a sve dok mu se budu sklanjali s puta, on se neće žaliti. Sve u svemu — uz neke rasrđujuće izuzetke — sve je ispalo manje-više onako kako se nadao. Samo će budućnost reći da li je on načinio bolji izbor ili je to učinio Rajnhold.

Već se udubio u rad na završnom izveštaju, kada su ga uznemirili iznenadni uzvici. Za trenutak je nepomično sedeo za radnim stolom, pitajući se kakav je to događaj mogao da naruši krutu disciplinu logora. Potom je ustao i prišao prozoru — i prvi put u životu iskusio očaj.

Zvezde su bile svuda oko Rajnholda dok se spuštao sa brežuljka. Na moru, «Forestal» je još klizio po vodi svojim svetlosnim prstima, dok su se dalje niz obalu skele oko «Kolumba» pretvorile u osvetljenu Božićnu jelku. Jedino je uspravljeni pramac broda počivao poput tamne senke preko zvezda.

Iz uključenog radija u zgradama za smeštaj osoblja dopirala je muzika za igru i Rajnholdova stopala ubrzaše u ritmu plesa. Gotovo je stigao do uskog puta duž ruba peska kada ga izvestan predosećaj, neka napola uočena kretnja, nagna da zastane. Pometen, on pređe pogledom sa kopna na more, pa onda natrag: proteklo je nekoliko trenutaka pre no što mu je palo na pamet da podigne oči prema nebu.

Tog časa, Rajnhold Hofman je shvatio, baš kao i Konrad Šnajder istog trenutka, da je izgubio trku. Odmah mu je bilo jasno da ju je izgubio ne za nekoliko nedelja ili meseci, kao što se pribojavao, već za mnogo hiljadugodišta.