Prevela Mirjana Živković

Lora je čekala pod stablima palmi, posmatrajući more. Klajdov čamac već se mogao razabrati kao majušna izbočina na dalekom obzorju, jedina nepravilnost na savršenom spoju mora i neba. Razmere su mu se povećavale iz minuta u minut, sve dok se nije odvojio od jednolične plave kugle koja je opasivala svet. Sada je mogla da vidi Klajda kako stoji na pramcu, sa rukom preko ivraga, nepomičan poput kakvog kipa dok pokušava da je uoči među senkama obale.

„Gde si, Lora?” začu se njegov žaloban glas iz dio-narukvice koju joj je poklonio kada su se verili. „Dođi da mi pomogneš, ulov je poveći i ne mogu ga sam odneti kući.”

Tako, dakle! — pomisli Lora. Zbog toga si me, znači, pozvao da pohitam na obalu. Da bi kaznila Klajda prikladnom merom zabrinutosti, pustila ga je da je uzaludno zove čak šest puta, pa čak ni onda nije pritisnula predivan zlatni biser kojim se uključivao odašiljač, već je lagano izišla iz senke velikih stabala i krenula iskošenom obalom.

Klajd ju je prekorno odmerio pogledom, ali ju je ipak pomirljivo poljubio čim se iskrcao i privezao čamac. Onda su zajedno počeli da istovaruju ulov, zahvatajući velike i male ribe iz oba korita katamarana. Lora je i dalje bila nadurena, ali je vredno pomagala, sve dok peščane saonice koje su čekale na obali nisu do vrha bile pune žrtava Klajdovog ribarskog umeća.

Ulov je uistinu bio dobar; kada se budem udala za Klajda, reče Lora u sebi, bar neću skapati od gladi. Nezgrapna, oklopljena stvorenja iz mora ove lađe planete nisu, zapravo, bila ribe; proteći će još najmanje sto miliona godina pre no što priroda ovde izumi krljušti. Ali bila su sasvim dobra za jelo, a prvi kolonisti dali su im imena koja su doneli sa sobom, sa još toliko drugih tradicija, sa nezaboravljene Zemlje.

„Al ih ima!” zabrunda Klajd, bacivši na blistavu gomilu poslednji komad ulova, koji je prilično nalikovao na lososa. „Pobrinuću se za mreže kasnije — hajdemo sad!”