Pronašavši ne bez poteškoća oslonac za nogu, Lora uskoči na sanke iza njega. Gipki valjci zakratko su se okretali u prazno na pesku, a onda čvrsto zahvatiše. Klajd, Lora i sto funti odabrane ribe stadoše da hitaju ustalasanom obalom. Prevalili su polovinu kratkog puta kada jednostavan, bezbrižan svet koji su poznavali ceo svoj mladi život najednom prestade da postoji.

Znamenje njegovog prolaska stajalo je ispisano gore na nebu, kao da je kakva džinovska šaka prevukla komadom krede preko plavog nebeskog svoda. Još dok su Klajd i Lora gledali, blistavi trag pare stao je da se osipa po ivicama, rastačući se u pramenove oblaka.

A onda začuše jedan zvuk za koji njihov svet nije znao već pokolenjima — zvuk koji je ponirao sa visine od mnogo milja povrh njihovih glava. Nagonski se uhvatiše za ruke dok su gledali u tu brazdu preko neba, belu poput snega, i slušali slabašan krik koji je dopirao sa samih međa svemira.

Brod koji se spuštao već je zašao za obzorje pre no što su se njih dvoje okrenuli jedno prema drugom i prodahtali, gotovo skrušeno, istu magičnu reč:

„Zemlja!”

Posle tri stotine godina ćutanja matični svet je još jednom posegao u pravcu Talase…

Zašto? — upita se Lora, pošto je minuo dugi trenutak otkrovenja, a krik rasparanog vazduha prestao da odjekuje sa neba. Šta se dogodilo, posle svih ovih godina, što je dovelo jedan brod sa moćne Zemlje na ovaj miran i zadovoljan svet? Nije bilo prostora za nove koloniste ovde na ovom jedinom ostrvu vodene planete i Zemlja je to vrlo dobro znala. Njeni robotski izviđački brodovi kartografisali su i ispitali Talasu iz svemira pre pet stoleća, u ranim danima međuzvezdanih istraživanja. Znatno pre no što se sam čovek otisnuo u bezdane između zvezda, njegove elektronske sluge otišle su u prethodnicu, kružeći oko svetova tuđih sunaca, da bi se potom vratile natrag sa riznicama znanja, kao što se pčele vraćaju sa medom u matičnu košnicu.