On osmotri Lorino lice i ponovo razabra tugu u njenim očima.

„Zašto si zbog toga nesrećna?”

Ona odmahnu glavom, nesposobna da odgovori. Kako se može izraziti osećanje samotnosti koje su u njoj izazvale Leonove reči? Životi ljudi, sve njihove nade i strahovanja, izgledali su tako majušni spram nepojamnih ogromnosti kojima su se oni odvažili da prkose. Pomisao na to tristogodišnje putovanje, do čije još ni polovine nisu stigli, predstavljalo je nešto pred čim je njen um ustuknuo od užasa. Pa ipak — u njenim vlastitim žilama tekla je krv onih ranih pionira koji su prevalili isti put do Talase, pre mnogo stoleća.

Noć više nije bila prijateljska; najednom ju je ispunila žudnja za domom i porodicom, za malom sobom u kojoj se nalazilo sve što je posedovala i koja je bila ceo svet za koji je znala i koji je želela. Hladnoća svemira smrzla joj je srce; zažalila je sada što se uopšte upustila u ovu ludu pustolovinu. Bilo je vreme — i te kako — da pođe.

Dok se pridizala, primetila je da su sedeli na Klajdovom čamcu i zapitala se kakav ju je to nesvesni podsticaj uma nagnao baš na ovo plovilo među svim ostalim malim čamcima koji su stajali postrojeni duž obale. Pri pomisli na Klajda prože je grč nesigurnosti, čak i krivice. Nikada ranije u životu, izuzev u magnovenjima, nije pomislila ni na jednog drugog muškarca do na njega. Sada se više nije mogla pretvarati da je to tačno.

„Šta ti je?” upita Leon. „Je li ti hladno?” On ispruži ruku i prsti im se prvi put dodirnuše, jer je ona automatski uzvratila na isti način. Ali u trenutku dodira ona se trgla poput uplašene životinje i ustuknula.

„Sve je u redu”, uzvrati ona, gotovo ljutito. „Kasno je — moram kući. Do viđenja.”

Reakcija joj je bila tako nagla da je Leon ostao iznenađen. Je li rekao nešto što ju je uvredilo? — upita se on. Ona se već žurno udaljavala kada je on doviknuo za njom: „Hoću li te ponovo videti?”