„Sama brzina ne bi predstavljala problem da je svemir uistinu prazan ali on to nije. Jedan svemirski brod susreće se sa hiljadama atoma vodonika, česticama prašine, a ponekad i krupnijim česticama svake sekunde leta. Pri brzini koja je gotovo ravna svetlosnoj ti komadići kosmičkog otpada imaju ogromnu energiju i začas bi spalili brod. Stoga nosimo štit na otprilike milju ispred letelice i puštamo da umesto nas on sagori. Imate li kišobrane na ovom svetu?”

„Ovaj… da”, uzvrati Lora, očigledno pometena nesuvislošću pitanja.

„Onda možeš da uporediš svemirski brod sa čovekom koji ide nasuprot pljusku iza zaklona kišobrana. Kiša je u našem slučaju kosmička prašina između zvezda, a brod nam je imao peh da ostane bez kišobrana.”

„A novi možete načiniti od vode?”

„Da, to je najjeftiniji gradivni materijal u vaseljeni. Smrznemo je u ledeni breg koji putuje ispred nas. Zar ima nešto jednostavnije od toga?”

Lora ništa nije odgovorila; misli kao da su joj odlutale novim smerom. A onda progovori ponovo, glasom koji je bio tako prigušen i čežnjiv da se on morao nagnuti kako bi je razumeo spram šuma talasa: „A sa Zemlje ste krenuli pre stotinu godina?”

„Pre sto četiri. Razume se, nama izgleda kao tek nekoliko nedelja, budući da smo bili u dubokom snu, sve dok nas autopilot nije probudio. Svi kolonisti su još u stanju odloženog oživljavanja; oni uopšte ne znaju da se nešto događa.”

„A vi ćete im se na kraju ponovo pridružiti i takođe prespavati put do zvezda.”

Leon klimnu, izbegavajući njen pogled. „Tako je. Dolazak na planetu biće odložen za nekoliko meseci, ali šta to mari na putovanju koje traje tri stotine godina?”

Lora pokaza ka ostrvu iza njih, a onda prema moru bez obala na čijem su rubu stajali.

„Neobična je pomisao da tvoji usnuli prijatelji tamo gore nikada neće upoznati sve ovo. Žalim ih zbog toga.”

„Da, samo će nas pedesetak inženjera sačuvati spomen na Talasu. Za sve ostale na Brodu naše zaustavljanje ovde biće tek puka stavka u brodskom dnevniku stara stotinu godina.”