„Mogu li da vidim gradonačelnika, molim vas?”

„Razume se. Vi ste…?”

„Pomoćni inženjer Karel.”

„Odmah ću ga pozvati. Sedite, molim vas.”

Leon se umorno sruči u jednu starinsku naslonjaču koja je predstavljala najbolji komad nameštaja što ga je soba za prijem stranaka mogla ponuditi svojim retkim posetiocima i tek tada spazi da ga Lora bez reči posmatra sa drugog kraja prostorije.

Umora mu namah nestade i on skoči na noge.

„Zdravo — nisam znao da radiš ovde.”

„Živim ovde; moj otac je gradonačelnik.”

Ova pompezna vest nije na Leona ostavila naročiti utisak. On priđe do radnog stola i podiže debeli tom koji je Lora čitala u pauzama između sekretarskih obaveza.

„Sažeta istorija Zemlje”, pročita on, „od osvita civilizacije do početka međuzvezdanog letenja. I sve to na hiljadu strana! Šteta što se završava pre tri hiljade godina.”

„Nadamo se da ćete nam ažurirati stvari. Da li se mnogo toga zbilo od kada je napisana?”

„Dovoljno da se ispuni pedeset biblioteka, pretpostavljam. Ali pre no što pođemo ostavićemo vam kopije naše celokupne dokumentacije, tako da će vam istorijske knjige kasniti samo stotinu godina.”

Kružili su jedno oko drugog, izbegavajući jedinu stvar koja je bila važna. Kada se ponovo možemo sresti? Lorine misli bešumno su bubnjale, nesposobne da probiju barijeru govora. Da li mu se stvarno dopadam ili on samo vodi ljubazan razgovor?

Unutrašnja vrata se otvoriše i gradonačelnik se uz izvinjavanja pojavi iz svoje kancelarije.

„Oprostite što ste me čekali, gospodine Karel, ali na vezi sam imao predsednika — dolazi ovamo po podne. Šta mogu da učinim za vas?”