Lora se pretvarala da radi, ali kucala je jednu istu rečenicu osam puta dok je Leon saopštavao poruku kapetana broda Magelan. Nije bila nimalo pametnija kada je završio; izgledalo je da inženjeri sa zvezdane letelice žele da postave nekakve uređaje na rtu udaljenom milju od sela i da se uvere da s tim u vezi neće biti nikakvih protivljenja.

„Razume se!” reče gradonačelnik Fordajs velikodušno, svojim naročitim tonom kojim je jasno stavljao do znanja da za goste ništa nije dovoljno dobro. „Samo napred taj teren ne pripada nikome i tamo niko ne živi. Šta želite da uradite?”

„Postavićemo gravitacioni inverter, a generator za njega valja usidriti u čvrstu kamenu osnovu. Može biti malo bučno kada počne da radi, ali mislim da vam ovde u selu neće smetati. Razume se, čim budemo završili razmontiraćemo i pokupiti opremu.”

Lora je osetila divljenje prema ocu. Savršeno je dobro znala da je Leonov zahtev njemu zvučao potpuno besmisleno baš kao i njoj, ali to se ni po čemu nije moglo videti.

„Savršeno je u redu — drago nam je što vam možemo biti od neke pomoći. Da li biste kazali kapetanu Goldu da predsednik dolazi u pet po podne? Poslaću moja kola po njega; prijem je u pola šest u svečanoj dvorani sela.”

Pošto se Leon zahvalio i otišao, gradonačelnik Fordajs prišao je kćeri i uzeo malu hrpu pisama koja je ona prekucavala ne odveć brižljivo.

„Baš prijatan mladić”, reče on, „ali je li odveć mudro mnogo se zagrejati za njega?”

„Ne znam o čemu govoriš.”

„Ma hajde, Lora! Uostalom, otac sam ti, a i oči me još dobro služe.”

„On se”, šmrk, „ni najmanje ne zanima za mene.”

„A ti za njega?”

„Ne znam. Oh, tata, tako sam nesrećna!”

Gradonačelnik Fordajs nije bio hrabar čovek, tako da je postojala samo jedna stvar koju je mogao učiniti. Pružio joj je svoju maramicu i brže-bolje se povukao u kancelariju.