U senovitom ulazu stadoše da se kreću neke prilike; gomila koja je čekala nije se oglasila ni najmanjim zvukom dok su posetioci lagano izlazili i odmah počeli da žmirkaju zbog snažne svetlosti nepoznatog sunca. Bilo ih je sedmorica svi muškarci i uopšte nisu delovali kao superbića koja je ona očekivala. Istina je bila, doduše, da je visina svih nešto iznad proseka, kao i da im je koža gotovo bela. Osim toga, izgledali su zabrinuto i neodlučno, što je Loru prilično zbunilo. Tog časa joj je prvi put palo na um da ovo spuštanje na Talasu nije bilo hotimično, odnosno da su posetioci u podjednakoj meri iznenađeni što su se obreli ovde kao i žitelji što im se ukazala prilika da ih pozdrave.

Gradonačelnik Zaliva palmi, suočen sa vrhunskim trenutkom svoje karijere, istupi napred da započne govor koji je mahnito pripremao još od časa kada je krenuo iz sela. Samo sekundu pre no što će zaustiti prvu rečenicu prože ga iznenadna sumnja koja mu u času potpuno obrisa pamćenje. Svi su automatski pretpostavili da brod dolazi sa Zemlje ali to je bilo samo puko nagađanje. Sasvim je bilo moguće da je upućen ovamo i sa neke druge kolonije, od kojih im je najmanje desetak bilo bliže nego matični svet. Sve što je Lorin otac uspeo da prozbori, obuzet panikom zbog protokola, bilo je:

„Želimo vam dobrodošlicu na Talasi. Vi ste sa Zemlje pretpostavljam?” Ovo 'pretpostavljam' učini gradonačelnika Fordajka besmrtnim; proteći će čitavo stoleće pre no što se otkrije da ta fraza nije sasvim originalna.

Među svim ljudima koji su čekali Lora je bila jedina koja nije čula potvrdan odgovor, izgovoren na engleskom koji tokom stoleća razdvojenosti kao da je postao malčice brži. Jer u tom trenutku ona je prvi put ugledala Leona.