Mali karavan sačinjen od odabranih kola, kamiona, pa čak i dvoje peščanih sanki, koje su se s naporom kretale, pređe preko kreste brda i zaustavi se pored jednog znaka izjedenog vremenom na kome su stajale ispisane jednostavne, ali upečatljive reči:
MESTO SPUŠTANJA PRVE EKSPEDICIJE NA TALASU
1. JANUAR, NULTA GODINA
(28 maj 1. g. 2626.)
Prva ekspedicija — ponovi Lora u sebi bešumno. Druga nikada nije usledila sve do sada…
Brod je prispeo na tako maloj visini i tako tiho da je već gotovo bio povrh njih pre no što su ga uopšte postali svesni. Nije se čuo nikakav zvuk motora samo kratkotrajno šumenje lišća dok se uznemireni vazduh širio među krošnjama. A onda je ponovo sve utihlo, ali Lori se činilo da je blistavi ovoid koji je počivao na utrini veliko srebrno jaje koje će se svakog časa izleći i doneti nešto novo i neobično na spokojan svet Talase.
„Tako je mali”, prošaputa neko pokraj nje. „Nisu mogli stići sa Zemlje u ovoj stvarčici!”
„Razume se da nisu”, uzvrati odmah neizbežni samozvani stručnjak. „Ovo je samo čamac za spasavanje pravi brod je gore u svemiru. Zar se ne sećate da je i prva ekspedicija…”
„Pssst”, prekide ga neko treći. „Izlaze!”
Zbilo se to tokom samo jednog otkucaja srca. Trenutak ranije bešavan trup izgledao je tako gladak i celovit da je oko uzalud tražilo neki znak otvora. A onda, već narednog trena, pojavio se ovalni ulaz iz koga je kratka rampa vodila do tla. Ništa se nije pokrenulo, ali nešto se dogodilo. Lora nije imala nikakvu predstavu kako je to bilo moguće, ali prihvatila je to čudo bez iznenađenja. Slične stvari naprosto je valjalo očekivati od jednog broda koji dolazi sa Zemlje.