Slabašan žuti sjaj brzo se širio preko istočnog neba; pred Leonovim očima Selena, unutrašnji mesec, diže se povrh obzorja. Neverovatnom brzinom čitav mesec, koji je bio u poslednjoj četvrti, izroni iz mora, obasjavši obalu iznenadnom svetlošću.

I u toj plimi blistavosti Leon najednom vide da nije sam.

Devojka je sedela na jednom čamcu, pedesetak jardi dalje niz obalu. Bila mu je okrenuta leđima i gledala negde ka moru, naizgled nesvesna njegovog prisustva. Leon zastade, ne želeći da remeti njenu samotnost, ali i nesiguran kako stoji sa lokalnim običajima u ovim stvarima. Izgledalo je veoma verovatno, s obzirom na ovo vreme i mesto, da ona nekoga čeka; bilo bi najbezbednije i najtaktičnije okrenuti se i tiho vratiti u selo.

No, prekasno je doneo tu odluku. Kao da ju je plima nove svetlosti na obali načas uplašila, devojka podiže pogled i istog trenutka ga primeti. Ustala je bez žurbe i skladno, ne pokazavši nikakve znake uznemirenosti ili nelagodnosti. Staviše, da je Leon mogao da joj jasno vidi lice na mesečini, bio bi iznenađen izrazom tihog zadovoljstva.

Pre samo dvanaest časova Lora bi srdito odbacila pomisao da će ovde, na ovoj samotnoj obali, sresti jednog potpunog stranca u času kada ostatak njenog sveta već uveliko spava. Čak i sada, mogla je da pruži razložno objašnjenje za svoje ponašanje, da ustvrdi kako je osetila neki nemir i nije mogla da zaspi, tako da je izišla da se malo prošeta. Ali duboko u svom srcu znala je da to nije istina; celog dana nije prestajala da je progoni slika tog mladog inženjera, čije je ime i položaj uspela da otkrije, ne izazvavši pri tom, kako se nadala, previše znatiželje među prijateljima.