Čak nije u pitanju bila ni srećna okolnost što ga je videla kako izlazi iz gostinske kuće; posmatrala je pretežan deo večeri sa verande očeve kuće, sa naspramne strane ulice. A sasvim izvesno nije bila sreća, već promišljeno i pažljivo planiranje to što se uputila na ovaj deo obale čim se uverila kojim je putem Leon krenuo.

Zaustavio se na desetak stopa od nje. (Da li ju je prepoznao? Da li podozreva da ovo nije slučajan susret? Za trenutak, hrabrost ju je gotovo izdala, ali sada je bilo prekasno za uzmak.) A onda se on iskrivljeno osmehnu, od čega kao da mu je celo lice zasijalo, tako da se načas učinio još mlađim nego što je bio.

„Zdravo”, reče on. „Uopšte nisam očekivao da ću nekoga sresti u ovo doba noći. Nadam se da vas nisam uznemirio.”

„Razume se da niste”, uzvrati Lora, nastojeći da joj glas bude što postojaniji i neuzbuđeniji.

„Ja sam sa broda, znate. Učinilo mi se da bi bilo zgodno malo razgledati Talasu dok sam na njoj.”

Na ove poslednje reči na Lorinom licu iznenada se promeni izraz; tuga koju je razabrao na njemu zbunila je Leona, jer joj nije video uzrok. A onda, uz trenutan šok koji prati prepoznavanje, on shvati da je ovu devojku video već ranije i bi mu jasno šta ona radi ovde. Bila je to ista ona devojka koja mu se osmehnula kada je izišao iz broda — ne nije tačno: onje bio taj koji se osmehnuo…

Nije se imalo šta reći. Oni su se nemo posmatrali preko talasastog peska, oboje opčinjeni čudom koje ih je spojilo u bezmerju vremena i prostora. A tada, kao u nesvesnom saglasju, oni sedoše jedno naspram drugog na ivicu čamca, i dalje bez reči.

Ovo je ludost, reče Leon u sebi. Šta ja ovde radim? Kakva prava imam ja, lutalica koja prolazi kroz ovaj svet, da posežem u živote ovdašnjih žitelja? Treba da se izvinimo i da prepustim ovu devojku obali i moru koji su njen zavičaj, a ne moj.

Pa ipak, nije otišao. Sjajan disk Selene podigao se za čitavu širinu šake povrh mora kada je on konačno kazao: „Kako se zoveš?”