Stajao je tako i gledao, a njegovi ljudi su, bez žurbe, pokretima automatizovanim mnogogodišnjom navikom, vršili utvrđena merenja, uzimali u male kasete uzorke vazduha i peska, merili radioaktivnost tla pokretnom sondom, čije je bušiličko telo pridržavao arktan. Rohan nije na njih uopšte obraćao pažnju. Maska mu je obuhvatala samo nos i usta, a oči i celu glavu je imao slobodne, jer je skinuo s glave plitki zaštitni šlem. Osećao je vetar na kosi, osećao je dodire nežnih peščanih zrna na licu, kako mu se, uz lako golicanje, utiskuju između plastičnog ruba i obraza. Nespokojni naleti vetra lepetali su nogavicama njegovog kombinezona, a sunčev disk, sav kao natečen, u koji se nekažnjeno moglo gledati valjda ceo sekund, sada je stajao nad samim rubom rakete. Vetar je otegnuto fijukao, polje sila nije zadržavalo kretanje gasova, zato Rohan nije mogao da oceni gde se iz peska diže nevidljivi zaštitni zid. Ogromno prostranstvo koje je obuhvatao pogledom bilo je mrtvo, kao da nikad na nj nije stupila ljudska noga, kao da to nije bila planeta koja je progutala brod klase „Nepobedivog” sa osamdeset članova posade, progutala ogromnu krstaricu međuzvezdanih prostora, sposobnu da u deliću sekunde oslobodi snagu milijardi kilovata, da je pretvori u energetska polja koja ne može da probije nikakvo materijalno telo, da ih koncentriše u razorne zrake sa zvezdanom temperaturom, koji mogu da pretvore u prah planinski lanac ili da isuše more. A ipak je ovde poginuo taj čelični organizam, izgrađen na Zemlji, plod mnogovekovnog procvata tehnologije, i nestao je na nepoznat način, bez traga, bez signala SOS, kao da se rasplinuo na ovoj riđoj i sivoj pustinji.

I ceo ovaj kontinenat izgleda isto, pomislio je. Pamtio ga je dobro. Video je s visine kraste kratera i jedini pokret koji je tu zapazio — bilo je kretanje oblaka, koji su vukli svoje senke iznad beskrajno rasutih peščanih humki.