„Aktivnost?” upita ne okrećući se.

„Nula, nula i dva”, odgovori Džordan i diže se s kolena. Imao je crveno lice, oči su mu gorele. Maska je izobličavala boju njegovog glasa.

To znači manje nego ništa, pomisli Rohan. Uostalom, oni sa „Kondora” ne bi poginuli zbog tako grube neopreznosti automatski indikatori digli bi uzbunu čak i kada se niko ne bi pobrinuo za stereotip ispitivanja.

„Atmosfera?”

„Azota 78 procenata, argona 2 procenta, ugljen-dioksida nula, metana 4 procenta, ostalo je kiseonik.”

„Šesnaest procenata kiseonika!? Sigurno?”

„Sigurno.”

„Radioaktivnost vazduha?”

„Praktično nula.”

To je bilo čudno. Toliko kiseonika! Ta vest ga naelektrisa. Priđe robotu koji mu odmah podnese pred oči kasetu sa uzorcima. „Možda su pokušali da se kreću bez kiseoničkih aparata”, pomisli besmisleno, jer je znao da tako nije moglo da bude. Istina dešavalo se ponekad da je neki čovek, više od ostalih mučen željom za povratkom, uprkos zabrani skidao masku, jer mu je okolni vazduh izgledao tako čist, tako svež — i padao je otrovan. To je ipak moglo da se dogodi eventualno jednome, najviše dvojici.

„Imate li već sve?” upita.

„Da.”

„Vraćajte se”, reče im.

„A vi?”

„Još ću ostati. Vraćajte se”, ponovi nestrpljivo. Hteo je da ostane sam. Blank prebaci remen preko ramena na kome su visile kasete vezane za drške, Džordan pruži robotu sondu i udaljiše se, upadajući u pesak; arktan je šljapkao za njima, s leđa tako nalik na maskiranog čoveka.

Rohan pođe prema krajnjoj dini. Izbliza je ugledao pri kraju raširen vrh emitora uronjenog u pesak; na tome mestu je on stvarao zaštitno polje sila. Ne toliko da bi proverio njegovo delovanje, nego prosto iz detinjeg hira, zahvatio je šaku peska i bacio je pred sebe. Pesak polete i, kao da je naleteo na nevidljivo okomito staklo, sruči se ponovo za zemlju.