„A nije li dovoljan kakav gutač metana?”

„Ne, gospodine astrogatore, to znači, ne isplati se proizvoditi gutače, jer bi ih trebalo često menjati, a osim toga, postotak kiseonika je ipak dosta nizak. Ja lično sam za aparate s kiseonikom.”

„Mhm. Ostala gospoda takođe?”

Vite i Eldžarn klimnuše glavama. Horpah ustade.

„Znači, počinjemo. Rohane! Šta je sa sondama?”

„Odmah ćemo ih izbaciti. Mogu li još da prekontrolišem orbitu, pre no što krenem?”

„Možete.”

Rohan iziđe, ostavivši za sobom žagor laboratorije. Kad uđe u kormilarsku kabinu, sunce je baš zalazilo. Tako tamno, da je rub njegovog diska, ispunjen gotovo ljubičastom purpurnom bojom, prosecao na horizontu natprirodno izrazito zubatu konturu kratera. Nebo, u tome kraju Galaktike osuto zvezdama, izgledalo je sada kao još više uvećano. Sve niže su prosijavala velika sazvežđa, upijajući u sebe pustinju koja se gubila u mraku. Rohan se povezao sa pramčanim satelitskim uređajem za izbacivanje. Upravo se izdavala komanda za izbacivanje prvog para fotosatelita. Naredni su imali da pođu uvis nakon jednog časa. Sutradan će dnevni i noćni snimci obeju polukugla planete morati da dadu sliku celoga ekvatorijalnog pojasa.

„Minut trideset i jedan… azimut sedam. Upravljam…” ponavljao je u zvučniku otegnut glas. Rohan ga pokretom utiša i okrenu fotelju prema kontrolnoj tabli. Ne bi to nikome priznao, ali ga je uvek zabavljala igra svetlosti pri izbacivanju sonde u orbitu oko planete. Najpre bi zasijale rubinskom, belom i plavom svetlošću kontrolne žarulje bustera. Zatim bi zazujao startni automat. Kada bi se njegovo kucanje naglo prekinulo, slab drhtaj bi prošao kroz ceo trup krstarice. Istovremeno bi se pustinja na ekranima ispunila fosfornim bleskom. S tankom, do krajnosti napetom grmljavinom, zasipajući matični brod bujicom plamena, minijaturni projektil bi izleteo iz pramčanog izbacivača. Blesak bustera u letu treperio bi na padinama dina sve slabije i slabije, dok se ne bi ugasio.