„Ovo nije obična planeta klase sub-Delta 92. Da je takva, „Kondor” ne bi propao. Pošto je imao na palubi stručnjake ni gore ni bolje od nas, jedino što znamo sigurno jeste to, da se njihovo znanje pokazalo nedovoljnim da bi sprečilo katastrofu. Sledi zaključak da moramo zadržati treći stepen procedure i ispitati kopno i okean. Mislim da treba početi sa geološkim bušenjima, a istovremeno pozabaviti se i ovdašnjom vodom. Sve ostalo bi bile hipoteze; u ovakvoj situaciji ne možemo sebi dozvoliti takav luksuz.”

„Dobro”, Horpah stisnu vilice. „Bušenja u perimetru polja sila nisu problem. Neka se time pozabavi doktor Novik.”

Glavni geolog klimnu glavom.

„Što se pak tiče okeana… koliko je udaljena linija obale, Rohane?”

„Oko dvesta kilometara…” odgovori navigator, ne čudeći se nimalo što komandant zna za njegovu prisutnost iako ga ne vidi: Rohan je stajao nekoliko koraka iza njegovih leđa, kraj vrata.

„Malo daleko. Ali nećemo više pomerati „Nepobedivog”. Uzećete onoliko ljudi koliko budete smatrali da je potrebno, Rohane, Ficpatrika ili još kojeg okeanologa, i deo energobota iz rezerve. Poći ćete s tim na obalu. Delovaćete samo pod zaštitom polja sila; nikakvih izleta po moru, nikakvih ronjenja. Automate takođe ne zloupotrebljavati — nemamo ih previše. Jasno? Dakle, možete da počnete. Da, još jedno. Da li je ovdašnja atmosfera pogodna za disanje?”

Lekari nešto prošaptaše međusobno.

„U načelu jeste”, najzad reče Stormon, ali kao da nilje bio potpuno uveren.

„Šta znači „u načelu”? Može ili ne može da se diše?”

„Tolika količina metana nije beznačajna. Nakon izvesnog vremena nastupiće prezasićenost krvi i to može da izazove izvesne lakše poremećaje na mozgu. Ošamućenost… ali tek posle jednog časa, možda posle nekoliko časova.”