Dok naredni automat, progutavši svoju programsku traku, ne posla signale u centralu hibernatora, tada se u dah hladnog vazduha umeša gas za razbuđivanje. Između redova ležajeva, kroz rešetke na podu, zastruja topli vetar. Ljudi ipak kao da dugo nisu hteli da se probude. Neki su bespomoćno pomerali ruke; prazninu njihovog ledenog sna ispuniše prividi i košmari. Neko najzad prvi otvori oči. Brod je za to već bio spreman. Nekoliko minuta unapred dotadašnju tamu dugih pojasnih hodnika, otvora za liftove kajuta kormilarske kabine, radnih mesta, barokomora ispunjavao je beli blesak veštačkog dana. I dok je hibernator bio ispunjen Ijudskim uzdasima i bunovnim stenjanjem, brod kao da u nestrpljenju nije mogao da dočeka buđenje posade, te sam započe početni manevar kočenja. Na centralnom ekranu se pojaviše jezici kljunastog ognja. U dotadašnje mrtvilo brzine bliske svetlosnoj uvuče se potres, snažna sila pristavljena u pramčanim katapultima trudila se da prignječi osamnaest hiljada tona stajaće mase „Nepobedivog” pomnožene sada njegovom ogromnom brzinom. U kartografskim kabinama nespokojno se zatresoše karte, čvrsto upakovane u rolnama. Tu i tamo pomerili su se nedovoljno pričvršćeni predmeti; u kuhinjama je zazveketalo posuđe zaljuljali su se nasloni penastih fotelja, pojasevi i zidni konopci pojedinih paluba počeše da se ljuljaju. Lupnjava, pomešan zveket stakla, lima, predmeta od sintetike, u talasu prođe kroz ceo brod, od pramca do krme. Iz hibernatora je, međutim, već stizao žagor ljudskih glasova; ljudi su se iz ništavila u kome su počivali sedam meseci, kroz kratki san, vraćali u javu.

Brod je gubio brzinu.