Planeta je zaklonila zvezde, sva u riđoj vuni oblaka. Konveksno ogledalo okeana u kome se ogledalo sunce, pomeralo se sve sporije. U vidnom polju pojavio se mrk kontinenat prošaran kraterima. Ljudi na palubnim položajima nisu videli ništa. Duboko pod njima, u titanskoj utrobi pogona narastala je prigušena rika, ogromni teret je kidao prste sa drške. Oblak koji se probio u pramen pritiska posrebrio se u eksploziji žive, raspao se i nestao. Rika motora se za časak pojačala. Riđasti štit se spljoštio: tako se planeta preobražava u kopno. Već se videlo kako vetar nosi srpaste peščane dine, pramenovi lave što su se razilazili kao žbice na točku od najbližeg kratera zaigrali su od odraženog požara raketnih mlaznih cevi, jačim od sunčanog.

„Sva snaga na ose. Statički pritisak.”

Strelice su se lenjo prebacivale u sledeći sektor skale. Manevar prođe besprekorno. Brod je kao prevrnut vulkan koji riga vatru visio pola milje iznad rošave površine, sa stenovitim lancima utonulim u pesak.

„Sva snaga na ose. Umanjiti statički pritisak.”

Već se videlo mesto na kome okomiti talas mlaznog pritiska bije u tle. Tamo se digla mrka peščana oluja. Iz krme su sipale ljubičaste munje, naizgled bezvučne, jer je grmljavinu zaglušivala jača od njih rika gasova. Razlika potencijala se izjednačila, munje nestadoše. Jedan pregradni zid se razječao. Komandant pokretom glave pokaza na njega, inženjeru: rezonanca. Treba je otkloniti. Ali niko se ne odazva, pokretači su zavijali, brod se sad spuštao bez ijednog drhtaja, kao čelična planina pridržavana nevidljivim konopcima.

„Pola snage na ose. Mali statički pritisak.”

U kružnim prstenima, poput talasa pravoga mora, na sve strane su jurili zadimljeni talasi pustinjskog peska. Epicentar, pogođen iz male razdaljine žbunastim plamenom sagoretina nije se više dimio. Peska nestade, pretvorio se u ogledalo mehurastog crvenila u ključalo jezero istopljene kremene zemlje, u stub zveketavih eksplozija, dok se ne ispari. Obnažen kao kost, stari oblik planete poče da omekšava.