Rohan se s trojicom učenjaka smestio u prednjem energobotu, što je doduše bilo neugodno, jer su jedva sedeli zbog stešnjenosti, ali se bar imala iluzija koliko-toliko normalnog putovanja. Brzinu je valjalo prilagođavati najsporijim mašinama iz sprovoda, baš energobotima. Putovanje nije bilo posebno prijatno. Gusenice su treštale i škripale po pesku, turbinski motori su zavijali poput komaraca slonovske veličine, odmah iza ljudi koji su sedeli izbijao je iz rešetkastih zaklona vazduh za hlađenje, a ceo energobot je išao kao teška šalupa na talasima. Crna igla „Nepobedivog” brzo se sakrila iza linije horizonta. Neko vreme su išli obasjani vodoravnim zracima hladnog i kao krv crvenog sunca kroz monotonu pustinju, peska je polako bivalo sve manje, i iz njega su se dizale kose kamene ploče koje je trebalo zaobilaziti. Kiseoničke maske i stalno zavijanje motora nisu podsticali na razgovor. Istraživači su pažljivo posmatrali horizont, ali prizor je bio stalno jednak — nagomilane stene, veliki, od vetra ispucani blokovi, na pojedinim mestima ravnica je počela da se spušta naniže, i na dnu blage kotline pojavio se tanak, poluusahnuo potok s vodom u kojoj se prelivalo bogatstvo boja crvenog osvita. Šljunak koji se poput lave širio duž obeju obala svedočio je da potok nekad nosi znatne količine vode. Kraće se zdržaše da ispitaju vodu. Bila je potpuno čista, s primesom ferooksida i malim dodatkom sulfida. Krenuše dalje, sada već nešto većom brzinom, jer su gusenice glatko puzile po kamenoj podlozi. Na zapadnoj strani su se dizali niski strmi useci. Poslednja mašina je održavala stalnu vezu s „Nepobedivim”, radarske antene su se okretale, radaristi su, popravljajući slušalice na glavama, dreždali pred svojim ekranima, grickajući mrvice koncentrata, ponekad bi ispod nekog jastučnjaka oštro izleteo kamen, kao izduvan malom vazdušnom strujom, i odskakao bi, kao iznenada oživljen, na šljunčane nanose.