I tako, mada su biolozi protestovali, tvrdeći da bi im čak i nekoliko nedelja daljih ispitivanja bilo malo, baraka je dignuta, motori su pokrenuti i povorka je krenula prema severo-zapadu. Rohan nije mogao drugovima da saopšti nikakve pojedinosti o „Kondoru”, jer ih ni sam nije znao. Hteo je što pre da se nađe na brodu, jer je pretpostavljao da će mu komandant dodeliti sledeći zadatak, koji će možda biti bogatiji otkrićima. Naravno, sada je pre svega trebalo ispitati mesto gde se, izgleda, spustio „Kondor”. Zato je Rohan gonio mašine svom snagom, i vraćali su se uz još pakleniju škripu i treštanje gusenica koje su mrvile kamen. Kad pade noć, zapalili su velike reflektore; bio je to prizor neobičan, pa čak i grozomoran — jer su svaki čas snopovi i svetlosti izdvajali u mraku neskladne, naoko pokretne obrise divova, a onda bi se pokazalo da su to samo stene-svedoci, ostaci ostataka planinskog lanca, raspadnutog na vetru. Nekoliko puta morali su da se zaustave pred dubokim pukotinama što su zjapile na bazaltnom tlu. Najzad ipak, uveliko posle ponoći, ugledaše sa svih strana osvetljenu, kao na paradi, gromadu „Nepobedivog”, koji je izdaleka bleštao poput metalne kule. U celom perimetru polja sila na sve strane su se protezali nizovi mašina; istovarane su zalihe, gorivo, ljudi su u grupama stajali pod svoznicom, u zaslepljujućoj svetlosti Jupitera. Već izdaleka do povratnika stigoše glasovi ovog mravljeg kretanja. Iznad pokretnih svetlosnih stubova uzdizao se ćutljivi trup krstarice, po kome su klizili plameni jezici. Zapališe se plave svetiljke, označavajući gde će biti otvoren put kroz zaklon sila, i vozila, pokrivena debelim slojem sitne prašine, stupiše jedno za drugim u kružni prostor. Rohan ne stiže još ni da skoči na zemlju, a već viknu jednoga od onih što behu najbliže, prepoznavši i njemu Blanka, i upita za „Kondora”.