„Izrazito su veći nego na prethodnim snimcima. Uostalom”, dodade, „to nema većeg značaja. Ovako ili onako…”

Nije dovršio, a svi su shvatili šta je hteo da kaže: da će preciznost fotografija biti odmah ispitana, jer će ispitati taj deo planete. Još izvesno vreme su svi udubljeno posmatrali sliku na ekranu. Rohan nije mogao da razluči da li ona pokazuje grad ili njegove ruševine. O tome da je pravilna geometrijska tvorevina odavno napuštena svedočile su tanušne, talasaste senke peščanih dina koje su sa svih strana zapljuskivale komplikovane oblike, a neki od njih su gotovo tonuli u poplavi pustinjskog peska. Sem toga, geometrijsku konstelaciju tih ruševina delila je na dva jednaka dela crna, izlomljena linija, koja se proširivala idući u dubinu kopna — seizmička pukotina koja je nadvoje rascepila neke od velikih „zgrada”. Jedna, sasvim očevidno oborena, stvorila je neku vrstu mosta, koji je svojim krajem stizao do suprotnog kraja pukotine.

„Molim svetlost”, razleže se astrogatorov glas. Kad svetlost sinu, on pogleda na brojčanik zidnog sata.

„Za dva sata startujemo.”

Razlegoše se zbunjeni glasovi; najenergičnije su se bunili ljudi glavnog biologa, koji su tokom probnih bušenja stigli sa svojim bušilicama na dvesta metara u dubinu tla. Horpah dade rukom znak da nikakve diskusije neće biti.

„Sve mašine se vraćaju na palubu. Dobijeni materijal obezbediti. Pregled fotografija i ostale analize imaju da idu svojim tokom. Gde je Rohan? Ah, tu ste? Dobro. Čuli ste šta sam rekao? Za dva sata svi ljudi imaju da budu na startnim položajima.”

Operacija ukrcavanja istovarenih mašina išla je užurbano, ali sistematski. Rohan je bio gluh za Balminova preklinjanja; ovaj je preklinjao da mu se dopusti makar još petnaest minuta bušenja.