Najpre pokušaše da ustanove ultrazvučnim sondama koliko je debeo sloj peska koji je pokrivao „ulice” mrtvog „grada”. Bilo je to dosta teško. Rezultati sondiranja nisu se slagali, verovatno zbog toga što je osnovna stena podlegla unutrašnjoj dekristalizaciji za vreme potresa koji je prouzrokovao njeno veliko pucanje. Izgleda da je peščani pokrivač, koji je ispunjavao ovo ogromno, koritasto udubljenje terena, bio debeo sedam do dvanaest metara. Uputiše se na istok, prema okeanu i, prevalivši jedanaest kilometara krivudavog puta, između mrkih ruševina, koje su postajale sve niže i koje su sve rede štrčale iz peska, dok ih sasvim ne nestade, stigoše do golih stena. Tu se zaustaviše nad usekom, tako visokim da je grmljavina talasa što su se razbijali o njegovo podnožje, do njih jedva dopirala. Pojas gole stene, očišćene od peska, neprirodno glatke obeležavao je liniju useka, dižući se prema severu u niz planinskih vrhova, koji su u oštrim skokovima leteli u okeansko ogledalo.

Iza sebe su ostavili „grad” — koji se odavde video u obliku crne linije pravilnih kontura što se gubila u riđastoj magli. Rohan se spoji s „Nepobedivim”, saopšti astrogatoru šta su ovde videli — obaveštenja, u stvari, ravna nuli — i cela kolona, zadržavajući i dalje sve propise opreznosti, krenu natrag među ruševine.

U putu im se dogodi manji incident. Krajnji levi energobot, verovatno zbog greške u kursu, prekomerno je proširio domet polja sila, tako da je ono dodirnulo ivicu nagnute prema njima ivičaste rešetkaste građevine. Spojen s pokazateljima prijema snage polja, bacač antimaterije koji je bio namešten za automatski udar u slučaju napada, shvati ovaj skok povećanja snage kao jasnu oznaku da neko pokušava da probije polje sila i uputi udarac u nedužnu ruševinu.