Zeleni flerovi, koji su obeležavali ulaz u dubinu polja sila, uznemireno počeše da trepću. Zviždao je vetar, mase vazduha, ubacivanog u čelični čestar, proizvodile su neverovatne zvuke.

„Šta može da predstavlja ta prokleta džungla?”

Rohan je brisao lice od peska koji se lepio za oznojenu kožu. On i Balmin stajali su, okruženi niskom balustradom, na leđima letećeg izvidača, koji je zajedno s njima visio nad „ulicom”, ili, tačnije rečeno, nad trouglastim trgom pokrivenim dinama, između dve ruševine koje su se međusobno približavale. Daleko ispod njih stajale su mašine i mali ljudi, nalik na figure iz kutije sa igračkama, koji su ih odozdo gledali, zabacivši glave.

Izvidač je plovio kroz vazduh. Nalazili su se sada nad površinom punom šiljatih završetaka od crnkastog metala, neravnom, iskidanom, mestimično pokrivenom onim trouglastim pločama, koje ipak nisu ležale u istoj ravni; odmaknute uvis ili na stranu dopuštale su da se zaviri u unutrašnjost punu mraka. Čestar isprepletenih pregrada, šipki, rešetkastih udubina, bio je takav da kroz njega nije mogla da se probije sunčana svetlost, a i zraci reflektora bespomoćno su se gubili u njemu.

„Šta mislite, Balmine, šta li ovo može da znači?” ponovi Rohan. Bio je ljut. Pocrvenelo mu je čelo koje je stalno brisao, bolela ga je koža, pekle oči, za nekoliko minuta treba da pošalje sledeći izveštaj „Nepobedivom”, a nije umeo čak ni da nađe reči da bi odredio ovo pred čim se nalazio.

„Nisam vidovnjak”, odgovori naučnik. „Nisam čak ni arheolog. Uostalom, mislim da ni arheolog ne bi ništa mogao da vam kaže. Čini mi se…” prekide.

„Govorite!”

„Ne liči mi ovo na stambenu konstrukciju. Na ruševine zgrada u kojima bi stanovala bilo kakva bića, razumete me? Ako se uopšte može s nečim uporediti, onda je to jedino kakva mašina.”